Kao anegdotu, priča mi jedna dobrostojeća baka kako su njena deca sve do kasnog odraslog doba mislila da ona ne voli batake pečenog pileta. Ona je kako sama kaže uvek jela trticu i glodala koske. 

- Ali vi volite batake, zbunjeno je pitam jer znam da jede i voli. 

-Pa da, ali uvek sam odvajala njima sve najbolje.

-Ali vi niste bili nikada ugroženi, Bogu hvala, uvek ste imali novca. Zašto onda niste ili uzimali više ili delili sa njima?

-Jao pa znaš, deca su. Koliko god se uzme to se pojede.

Pa se i sama smeje jer ta deca nisu više deca već dobrih 30 godina a ona se i dalje slično ponaša.

Nešto razmišljam... šta dobijamo time što deci uvek sve dajemo najbolje i uvek kad požele, a za sebe ne uzimamo? 

Nisam za sebičnost sa bilo koje strane. Ni roditelja ni dece. Ali ja sada znam da radije učim decu da podelimo koliko god malo ili mnogo da ima. 

Jer svi smo važni. 

Deca u porodici uče da prepoznaju i uvažavaju svoje i tuđe potrebe. 

Meni se baš jede to zadnje parče torte!

Ali jede se i meni. Možemo da ga podelimo. 

Ali ja bih celo. 

Ali i ja bih celo.

Šta ćemo sad? Da ga podelim?

-Ja bih da se igram sa tobom. 

-Razumem, ali ja bih malo da se odmorim pa možemo da se poigramo. Pogledaj na sat, kad kazaljka bude ovde (pa pokazati), možemo da se igramo. Sada možeš da obojiš ovo ili da složiš kockice ili xy, a kad kazaljka bude gde sam ti pokazala zajedno ćemo da vidimo šta možemo da osmiislimo za igru.

To je, po mom mišljenju, učenje deteta da smo svi važni. Da i druga osoba ima svoja osećanja, potrebe, želje i sl. 

Jer ako samo radimo na tome da oni non stop budu srećni i zadovoljni neminovno ćemo se umoriti. A onda će iz nas da krene nervoza jer naše potrebe nisu uvažene. Pa će nam i ponašanje biti nepredvidivo i ni sami nećemo biti zadovoljni svojim ponašanjem pa će nas onda gristi krivica.

A i ko vam garantuje da će biti srećni ako im je stalno sve po volji? Iz umerene frustracije se raste.

Mislim da se kao roditelji mnogo toga odričemo i to je prirodno - manje spavamo, pijemo uglavnom hladnu kafu, jedemo mlako jelo nakon svih, oblačimo se na brzinu i večito jurimo negde. Nema odmora kad poželiš niti raspolažeš svojim vremenom slobodno.

I dok su bebe to je ok. Kako rastu, ZA SVAČIJE DOBRO, je da ih učimo da sačekaju sa zadovoljenjem svojih potreba. 

To ne ide preko noći. Ide sa sazrevanjem I SA učenjem. Jer neće sazrevanje samo od sebe naučiti decu da budu strpljivija, da gube kada igraju društvene igre, da prepoznaju da nisu samo ona bitna. 

A mi ih tim sitnim stvarima ("batacima" i sl.) učimo da ćemo im se i mi i svet pokoriti i da su oni najbitniji. 

Korak po korak, nesvesno i verovatno bez predumišljaja gradimo malo egoiste i narcise.

Ali ne mora uvek tako. 

Ukoliko kreiramo, polako dosledno i sistemtski kulturu uvažavanja lakše će te veštine koje steknu kod kuće preneti i na vršnjake i okolinu. 

Jeste nam bitna lična sreća, jeste nam bitno da prepoznajemo i uvažamo svoje potrebe, ali ne smemo navikavati decu (a ni sebe) da zaboravimo na druge. Jeste ovo doba indiviualizma, ali bez zajednice smo opet niko. Možda siti najbolje hrane, možda sa najboljom garderobom ali i dalje usamljeni i nepovezani sa onima koji nas okružuju. Sami u svetu punom ljudi. 

A povezanost je osnovna potreba. Da pripadamo i da nas vole. Da budemo voljeni i da volimo. Jer davanje i pružanje donosi više radosti često nego primanje.

Na konferenciji "Roditeljstvo budućnosti" na mom predavanju i predavanju brojnih drugih predvača sigurno će biti mnogo reči o povezanosti. Dođite da se družimo i razmenjujemo mišljenje. 

27. maj uživo u Novom Sadu, ali i online. 

Uz promo kod MILENAB10 i dalje imate 10% popusta.