Pozdrav dragi ljudi!

Prethodna nedelja mi je protekla u znaku konferencije za roditelje u Novom Sadu, i između ostalih tema i priča povela se jedna koju ja smatram nedovoljno ponavljanom, istaknutom i iskorišćenom pa bih danas da joj dam na značaju.

Već sam vam pisala da pre nego što primim dete u psihoterapijski proces, najpre obavim razgovor samo sa roditeljima. Potom dođu roditelji i dete zajedno pa tek na trećem susretu dolazi dete samo. 

Mnogo je razloga za zašto mi se takva praksa pokazala korisnom, a danas ću izdvojiti to da na taj način lepo vidim jedan deo dinamike porodice - kako se članovi odnose jedni prema drugima. 

Da "čujem" ono neverbalno, ono neizgovoreno, ali pokazano gestovima i mimikom. 

Zaključak do koga često dolazim je: pasivizujemo decu! 

Ne ponašamo se prema njima kao prema svesnim, pametnim, samostalnim bićima. 

Govorimo umesto njih (čak i kad se ja obratim direktno deci roditelji odgovaraju). 

Guramo ih i požurujemo da odgovore i krenu (da meni ne bi uzimali dragoceno vremene, iako vrlo dobro znam da je za dete dolazak kod mene nova situacija i vreme sam odvojila samo za vas).

Obuvamo ih (iako su samostalno sposobni za to).

Opominjeno mi da lepo sednu, da pokupe igračke (jer mi je kancelarija puna igračaka), da se pozdrave, objašnjavamo šta su hteli da kažu...

Radite li vi to? Jel primećujete kod sebe da to činite bar u nekim situacijama?

Drugi deo priče je da roditelji dođu po savet i do tančina mogu da mi opišu šta oni misle o problemu i kako ga doživljvaju, a neretko i šta misli uža i šira rodbina i prijatelji, učiteljica, vaspitačica i komšinica sa trećeg sprata, ali ne zna šta o problemu (a samim tim ni o rešenju!) misli dete. 

I dolazimo do srži priče. 

ŠTA TI MISLIŠ O TOME? moralo bi da nam bude osnovno u setu pitanja koje deci postavljamo kada se pojavi neki izazov o kome diskutujemo sa njima. 

Kako ćemo ovo da rešimo?

Šta bi ti voleo da ti ja sada kažem? (Kako da se postavim? - ako je dete starije od 7)

Kako ja da ti pomognem? (Kako smo tata i ja deo rešenja za tvoj problem? - ako je dete starije od 7 jer implicira da smo mi samo deo rešenja a da dete mora da preuzme odgovornost za svoje ponašanje i postupke). 

.... i sve druge varijacije na temu. Šta god vam se učini prigodnim.

Garantujem da će vas iznenaditi kreativnošću i zrelošću. Način na koji oni doživljavaju ceo problem je KLJUČAN a mi ga vrlo često preskočimo i tražimo rešenje sa strane (tu ubrajam i odlazak kod psihologa).

Ključno nam je da se dete oseća "viđenim", priznatim, važnim. 

Njemu je najvažnije da je važno nama. 

Celu konferenciju su (smo) svi govornici ponavljali "osnovna potreba deteta (i nas odraslih) je da nas neko vidi, prihvati, shvati, oseti". Da deli istu realnost sa nama.

A mi propustimo priliku za zadovoljnje te najvažnije potrebe - da vidimo dete i uvažimo njegovu perspektivu, nego slušamo savete sa strane koje dete opet stavljaju u pasivan položaj. 

Mučimo se sa implementacijom tuđih saveta jer se dete opire toj pasivizaciji i mi to onda tumačimo kao da neće da sarađuje. I neće, jer mu nešto namećemo a ne uvažava njega.

Pomislite kako biste se vi osećali da imate problem na poslu sa koleginicom, i da ona ide redom od svih traži pomoć kako da reši problem sa vama, a ne pita vas šta vi o svemu mislite i kako ćete to da rešite. Kako biste se osećali?

Izostavljeno?

Nepoštovano?

Kao neki objekat? Kao maloumini?

Verovatno biste rekli "pa pitaj mene, ženo!" Ja ću da ti kažem šta da radiš! Ovde sam!

Ako niste praktikovali da dete uključujete u rasprave o problemu (da ih tako nazovem), da ga pitate za mišljenje i predlog rešenja, velika je verovatnoća da će, kada ga prvi put pitate, ono da ćuti. 

Zato učite decu kako da iskažu svoje mišljenje, dajte predloge kako da vam predstave problem, dajte priliku jednu dve sto da vam kažu kako je nešto jer jedino tako će se nauče tom otvorenom dijalogu i rešavanju problema.

Tako će se osetiti saslušano, važno i voljeno. 

Do idućeg utorka, i neke nove teme, pozdravljam vas!

Milena