Drugi je dan škole. Sačekala sam đaka prvaka, i dok mi uzbuđeno prepričava kako je prošao veliki odmor (jer to joj je najjači utisak) vučem je za ruku i požurujem.

-Vodim te kod bake jer moram da idem da registrujem auto pa idem na roditeljski. Dolazim po tebe i seku čim se to završi.

-Važi mama, sama ću ući u ulaz ne mroaš sa mnom da se penješ.

I dok gotovo potrčkujem, i u tom letu prebiram papire koji mi trebaju u sup-u, krajičkom oka dalje niz ulicu vidim neku mamu kako gestikulira rukama. Iako ne čujem šta govori, jasno mi je da grdi dečaka ispred sebe.

Kako se približavam čujem malog kako skoro plačnim glasom govori "Nisam retardiran, nisaaam. Samo sam zaboravio."

-Jesi, retardiran si. Sve sam ti pre škole lepo objasnila ali ti samo buljiš u televizor i ne slušaš. (seku reči kao mač)

Ja imam 36 godina. Radim kao dečiji psiholog već 8 i znam da život i ljudi oko nas nisu cveće i proleće.

Ali nikad neću moći da se naviknem na ovakav tretman prema deci.

Na ovu grubost, na ovaj otrov koji se sipa direktno u dečju sliku o sebi.

Drugi je dan škole, dete je prvi razred. Nov mu je ranac, nove su mu knjige, novo mu je društvo i učiteljica. Ne zna gde je levo, ali bukvalno.

Šta je tačno mogao da uradi toliko strašno pa da mu majka kaže da je retardiran? Šta?

Ništa i sve!

I to je ono što je najstrašnije kada ste žrtva nekog zlostavljanja - to što SVE može da bude okidač zlostavljaču da pokrene lavinu kod njega.

I zato onda žrtva hoda kao po jajima.

I uprkos tom pažljivom hodu uradi nešto i izazove gnev. Jer zlostavljaču bilo šta može da bude "opravdan razlog" za zlostavljanje (u ovom slučaju verbalno).

Kada naš mozak proceni da smo u opasnosti on se ubacuje u mod funkcionisanja zvan "bori se ili beži".

I tada se izluči velika količina adrenalina da nas spremi za borbu ili beg. I raznih drugih hormona od kojih je kortizol još onaj koji treba da upamtite.

Ali šta kada ste vi stalno u opasnosti jer ne znate - šta će naljutiti mamu? da li će tata doći pijan kući i kako će biti raspoložen? da li ćete imati šta da jedete ili da li će i stariji brat da ti frljne svesku u ćošak i kaže da ne smeš da pisneš inače će da te izmlati? (sve ovo su primeri mojih različitih klijenata)

E onda je mozak stalno po tim opsadnim stanjem. I onda je taj kortizol ono što u stvari ubija naš imunitet i škodi nam dugoročno.

Hronični stres je štetniji od akutnog.

I tačno, deca koja dolaze iz ovakvih porodica često (ali ne uvek, naravno) ne postižu bog zna kakve rezultate JER njihov mozak nema kada da se bavi učenjem.

Kada da uči geografiju kada se bavi preživljavanjem?

Tri su stvari koje još iz ovog mikro primera, želim da vam kažem.

Prvo, nadam se da vi niste odrastali ovako niti da ste ovakvi roditelji. Ali ako ipak jeste znajte - transgeneracijske obrasce je teško, ali ne i nemoguće razbiti.

Ja sada mogu da nađem 101 ideju zašto se mama ovog dečaka tako ponašala.

Ne osuđujem je jer znam da i ona ima neku "priču" iza sebe.

Sigurna sam.

Kako sam sigurna?

Tako što znam da povređeni ljudi povređuju druge.

Srećni ljudi ne povređuju (bar ne tako jako i tako često) druge.

Ovakav otrov ne sipaš iz sebe ako ga u sebi nemaš.

Na nama je odgovornost da se ne ponašamo loše, iako su se prema nama tako ponašali. To nije izgovor za naše ponašanje.

Imamo samokontrolu, možemo da se svesno menjamo.

Nije lako i traži upornost i trud, i prouzrokuje bol (kao što je uvek kada čeprkamo po starim ranama), ali vredi.

Mi sadašnjim radom na sebi doprinosimo boljoj budućnosti mnogih generacija.

Drugo, kad smo već kod odgovornosti. Ova mama je rekla nešto što mi je zazvonilo u glavi. "Ceo dan buljiš u televizor i nisi čuo kada sam ti rekla!".

Ko je odgovoran za to kako dete provodi dan?

Da li je relano očekivati od deteta koje ima 7 godina da kaže "da, gleda mi se tv ali ipak ću uzeti da nešto crtam ili raspremam sobu" ili "da, jede mi se čokoladni kroasan ali ipak ću odabrati boraniju jer sam danas jeo dovoljno slatkiša!"

Jel vam zvuči realno?

Meni kao mami dece od 6 i 4 godine ne zvuči.

Meni kao psihologu je jasno da ovo nije uzrasno očekivano ponašanje.

Na nama je da decu naučimo kako da strukturišu dan, kako da se nose sa obavezama, kako da organizuju svoje vreme, kada se šta i koliko jede.

Na nama je da ostvarimo kontakt očima i dodir rukom, ako je dete u nekoj drugoj aktivnosti - kako bismo bili sigurni da nas je čulo. Na nama je da shvatimo šta dete može a šta ne.

Često, prečesto očekujemo od dece nešto što oni razvojno ne mogu.

Upravo to mi je jedna mama koja prolazi moj video kursa istakla kao najveći benefit

Treće, pričajte sa svojom decom o različitosti. Molim vas.

Kojoj različitosti?

Svakoj, ali posebno mislim na to da nemamo svi iste uslove, da neko deli sobu sa još 3 brata, da neko ni nema svoju sobu nego spava u dnevnoj, da neko nema mamu a neko nije video tatu već 6 meseci (od Nove Godine) i da sve to utiče na to kako se neko ponaša, kako neko govori, koliko neko zna u školi i sl.

To nisu priče ogovaranja, to nisu priče koje treba da izazovu sažaljenje ili omalovažavanje.

Naprotiv.

To su priče koje osvešćuju, koje čine mogućim da se decentriramo i pogledamo svet nekim drugim očima. To su priče koje doprinose sazrevanju.

To nisu priče koje se pričaju svaki dan i boje svet u crno, ili traže slepu zahvalnost za sve sve ono što imamo (ali joj svakako doprinose).

To su priče koje se dozirano i sa vremena na vreme potegnu i koje pomažu da dete (i osoba) shvati da ispod ponašanja uvek ima nešto dublje - misao, osećanje, potreba.

Svačije dete od nas ovde skoro 6000 ljudi na ovoj listi, u svojoj vrtićkoj/školskoj grupi ima bar jedno dete čiji se roditelji ponašaju poput ove mame.

Zato je važno da pričamo (napominjem još jednom - ne da opterećujemo dete svakodnevnim pričama) o tome.

Dobrota će spasiti svet a reč seče oštrije od mača.

Baš zato osvešćujemo sebe i decu.

Ljubaznost i ljudsko ophođenje mogu samo da koriste.

Do sledećeg utorka, pozdravljam vas i želim nam svima srećnu novu školsku godinu.

Milena