Na dan povratka iz porodilišta sa drugim detetom, kod kuće su me pored starije ćerke i muža sačekali blizanci. ⁣

⁣

Koji blizanci, čiji? ⁣

⁣

Pa, moja starija ćerka Sofija, koja je tada imala nešto manje od 3 godine ih je stvorila. To su njeni imaginarni prijatelji, i deca po potrebi. ⁣

⁣

Bio je to njen način da sebi objasni moje odsustvo i dolazak seke. A htela je valjda i da mi pokaže kako je njoj duplo teže - pa zato ima 2 bebe. ⁣

⁣

Blizanci su bili sa nama godinu i više dana, ali ne uvek aktivno. Srećom, nisu želeli sa nama na odmor pa nisam morala i njih da pakujem.⁣

⁣

U međuvremenu, Sofijina imaginarna družina se namnožila.⁣

⁣

Tu je bila Mina, koja je imala 10 godina, koja je Sofiju učila, branila, štitila, upozoravala.⁣

Suza, koja se uglavnom pojavljivala samo kada treba da popuni mesto u grupnoj igri. ⁣

I, tu je bila Okeana (nije iz naših krajeva rekla bih). Ona je prava vragolanka. Odgovorna je bila za iniciranje većine avantura i, naravno, za većinu nestašluka. Tako da se od Sofije može čuti: „Nisam ja, Okeana je to tražila“.⁣

⁣

Naša lična latinoamerička sapunica sa izmišljenim likovima je dobila i rasplet kada se POJAVIO Rajder (da, onaj iz Patrolnih šapa), koji je bio zapravo Sofijin imaginarni muž, i otac blizanaca. ⁣

⁣Ja kao majka, ne mogu biti zadovoljnija izborom zeta – simpatičan, preduzimljiv, voljan da pomogne drugima i voli životinje. 

E sada šalu na stranu...

Mehanizmi odbrane koje naš mozak pravi kako bi nam olakšao/obezbedio opstanak su raznovrsni. Kod dece je izmišljanje prijatelja/bića čest (ali ne i obavezna) pojava.

Izmisliš nekog baš po svojoj meri 

- ko te sluša (pa imaš osećaj kontrole i moći) 

- ili ne sluša (pa vežbaš kako da se izboriš za sebe) 

- ko te neguje, pazi, uvek je raspoložen za igru (ili ko zna šta drugo)

- ili te plaši (pa jačaš svoje kapacitete da se nosiš sa strahom/izazovom)

- ko je odgovoran za nestašluke (pa je to idealan poligon za vežbanje i vraćanja odgovornosti deci).... i tako dalje.

To mi je fascinantno, kako uvek deca izmisle BAŠ ono što im treba - ni više ni manje, u toj fazi u kojoj su trenutno.

Ali šta biva sa ovim mehanizmom KOD NAS ODRASLIH?

Pa, većina nema baš izmišljenog prijatelja, ali i te kako izmišlja fantazije koje nam pomažu da proradimo neke emocije / događaje.

Koliko puta ste vrteli neki "nepostojeći film" u glavi i plakali zbog situacije koja se verovatno nikada neće desiti?

Ilustracija: Zombiana

Ili sa ushićenjem maštali o nekom dešavanju / princu na belom konju/ svom kutku, poslu, odmoru?

Slično je - vaš um stvara ono što mu treba kako bi se oslobodio nekog sadržaja koji ga opterećuje.

Gde je granica?

Ukratko - onde gde vas ne blokira za stvaran život i za preduzimanje potrebnih akcija da idete dalje kroz život normalno.

Nije dobro ni biti skroz relan i zapostaviti u potpunosti deo fantaziranja / maštanja jer tako propuštamo da damo oduška našoj podsvesti, ali i da se otvorimo za nešto lepo i dobro što želimo.

Sanjarite i igrajte se - idejama, mislima ako već ne i celim dušom i telo. To je vašem unutrašnjem detetu potrebno.

Do sledećeg utorka, pozdravljam vas.

Milena 

--