-Mama, šta ti je? Čujem kao kroz maglu moju sedmogodišnju ćerku kako me pita dok zamišljeno sedim.

-Nije mi ništa, odgovaram.

-Ali izgledaš zabrinuto.

-Više sam zamišljena i pomalo umorna. Treba mi malo vremena da posložim sve po glavi i odmorim se pa ćemo nastaviti sa igrom i pričom. 

- Šta to znači da se posložiš?

- Da sredim utiske svega šta nam se dešavalao prethodnih dana - praznici, slave, obaveze, gosti... i razmišljam o tome šta nas čeka od dešavanja narednih dana. To za mene znači da se posložim.

Ona mi nudi zagrljaj i odlazi svojim putem da se igra.

I stvarno nisam bila zabrinuta. Samo se nekako skupilo svega i svačega na emotivnu obradu. 

Baš ništa ni strašno, ni tragično ni ne znam kako teško. 

Ali nama odraslima zna da se tako “nakupi” jer su brojne obaveze, izazovi, dešavanja, razmišljanja svakodnevno na nama.

Nakupi se čoveku i od lepih i neutralnih stvari jer sve zahteva da nekako prođe kroz nas - da emotivno osetimo, da o tome razmislimo, da fizički možda doživimo i iznesemo. 

A još nam se više nakupi ako ništa od navedenog ne uradimo nego samo idemo dalje i dalje.

Jedan od zaveta samoj sebi kada sam dobila decu jeste da ću biti takva kakva sam sa njima i da neću kriti i pretvarati se ma šta da se dešava. 

Da se neću truditi da ih "zaštitim" od svega, jer ono što mi je kasnije i struka potvrdila - ma šta da se dešava, ako deci ne damo objašnjenje to što oni u svojoj glavi stvore kao objašenjenje je 100x strašnije nego ono što je realnost.

Zašto sam stavila pod navodnike "zaštitim"?

Zato što ne možemo i ne treba tako da ih zaštititmo od emocija, nego im tim pretvaranjem i zataškavanjem činimo loše.

Kako to da kvazi nasmejana mama koja kaže da je dobro više šteti detetu od mame koja kaže da je tužna ili ljuta i to pokazuje vrlo jasno?

Pa tako što dete dobija jednu informaciju ovako površinski - verbalno ("dobro sam"), ali skroz drugu neverbalno. 

I onda oseća zbunjenost. 

Kažete da ste dobro, ali vam je glas na ivici plača. 

Usne vam se osmehuju, ali oči su tužne. 

Vi imate utisak da ste ih zavarali i da ih niste opteretili. Da ste ih sačuvali od nečega, a u stvari:

A) Niste bili iskreni, dakle, lažete svoju decu što im daje osnov da se isto tako ponašaju prema vama čak i potpuno nenamerno. Izvlače zaključak da su laži nešto čime čuvamo jedni druge u porodici i samim tim su skroz ok. Tako da i kad njima bude teško pretvaraće se da su ok. (Da li to želite?)

B) Niste im ukazali poverenje i podelili sa njima kako ste vi, što ako se nastavi kako odrastaju, šaljete poruku da sumnjate u njihove kapacitete te samim tim mogu da se osećaju neadekvatno. (Što u praksi viđam kako se prenosi sa kolena na koleno.)

C) Niste ih emocionalno opismenili, dakle, propustili ste priliku da ih nečemu važnom naučite

D) Zbog neiskrenosti ste propustili priliku da ih naučite kako se nostiti sa neprijatnim emocijama ili situacijama, a iz toga se raste i razvija i emocionalna otpornost i vera u sebe.

VAŽNO!

Naravno da ne treba pred decom da iznosite sve i ponašate se kao pred prijateljem ili partnerom kada ste nasamo (nivo informacija ili intezitet emocija i gubitak kontrole ipak moraju da budu prilagođeni) jer deca pored vas treba da se osećaju sigurno pre svega.

Ne treba nikada da im stvorite osećaj da oni treba za vas da se pobrinu i oni vas da zbrinu, ali je ok podeliti sa njima šta se dešava sa vama. 

Emocije su prolazne. Ne traju zauvek i ma kako da se osećamo (srećno, tužno, razočarano...) izborićemo se sa tim, a naročito ako imamo sa kim to da podelimo. 

To me se setilo na priču "I to će proći"

Kao dodatak, podsećam vas na jednostavan trik kako ćete tu prolaznost emocije ili bola objasniti deci.

Do idućeg utorka, budite mi zdravo.

Milena