Sedim na roditeljskom sastnaku neki dan (imam đaka prvaka). Slušam po treći put od početka školske godine kako su deca neradnici, lenji. Neposlušni. 

Roditelji nemarni, briga ih za to šta deca rade u školi. Ne rade sa decom domaći.

Neće deca da pišu na času. Ne rade domaće zadatke.

Prvaci.

Kao da su svi u odeljenju potpuno isti, priča je generalna.

Za mene su učitelji i nastavnici stvarno bili autoriteti, verovala sam im kao dete. Plašila se. Poštovala. Radila i marljivo učila. 

Bilo mi je važno šta kažu. 

Kad bi me pohvalili imala sam motiv da se još više potrudim. Svaki vetar u leđa nosio me je da savladam još nešto i još nešto. 

Učiteljica nema još mnogo do penzije - generaciju, dve. Posmislio bi čovek da sa toliko radnog iskustva sigurno zna dosta o motivaciji, učenju deca kako se uči, kako se disciplina na času postiže. Kako se roditeljima daju informacije.

Ali avaj...

Nakon njenog izlaganja osećala sam se skroz promašeno.

Ja kojoj dete redovno radi domaći, koja se trudi i postiže ok rezultate. 

Ako se ja osećam tako posle izloženosti ovakvoj "povratnoj informaciji" od 20 minuta, kako li je onda deci nakon svakog dana po par sati?

Da nevolja bude veća, mnogo nas je nakon rodieljskog ostalo da pita "kakvo je moje dete?" jer smo iskreno bili zainteresovani i začuđeni ovakim govorom učiteljice, i svi listom smo dobili odgovor "On/ona je dobar". 

Pa ko ne valja? Čemu takva kritika?

"A, pa ti roditelji se nisu ni pojavili mahom". 

Stvarno mi je došlo u tom trenutku da joj kažem: 

Cela ova situacija, shvatate i sami, me jeste frustirarala iskreno ali mi je samo potvrdila ono što znam iz psihologije i života - kritika, ocrnjivanje i sl. NE VODE (dugoročno ili uopšte) DO željene promene.

Mooooožda će motivisati maaali deo da se potrudi više, ali većinu neće- jer niko ne radi bolje (uči ili šta god radi, ponaša se), ako se ne oseća dobro.

Jer i oni koji se trude, vremenom posustanu ako to niko ne vrednuje i ne prepoznaje. Ili ako se prosto uvek podrazumeva ("pa naravno da ćeš da uradiš x, to je tvoja obaveza"). 

Promena i motivacija dolaze iz ljubavi, iz želje, iz prihvatanja. 

Pohvala spolja

Psihologija nas uči da ne treba da decu pravimo zavisnim od pohvale spolja. TAČNO!

Ali treba da ih naučimo da sami primećuju i hvale sebe, da podrže sebe i potapšu se po ramenu, a to će moći ako o sebi čuju lepe stvari.

I da treba da znaju da pohvale i druge, a to će znati ako nauče od vas.

Poređenje

Takođe nas uči da ne poredimo decu. 

TAČNO, i zato nema potrebe da govorimo "ti si NAJpametnij, NAJbolji đak, NAJlepša devojčica..."

Ali treba im reći:

"Lep/a si."

"Pametna si, baš si o tome lepo promislila."

"Vrlo si vešt i spretan. Zadivljena sam."

Nije bitno da budu najlepši, najbolji i sl. Nije bitno da budu prvi jer sigurno neće biti prvi u svemu.

Ali to ne znači da ne treba da dobiju pohvalu za ono što jesu.

To hrani samopouzdanje. Ne pumpa ga lažno ako je to što pričamo istina i ako verujemo u to. Ako se taj sjaj i ponos vide u našim očima.

Treba da gradimo njihovu sliku o sebi sa pozitivnim karakteristikama, sa osvrtom na dobro. Jer naše se reči direktno utkaju u njihovo poimanje sebe.

Trud ili talenat

Psihologija nas uči još i da više hvalimo trud, posvećenost nego ličnost ili samo postignuće. "Baš si se potrudio da ovo nacrtaš, čestitam na petici (a ne bravo, baš si talentovana, sjajan ti je crtež) jer kao hvaleći trud potkrepljujemo da se dete i dalje trudi.

!

ALI, ako mi niko nikad nije rekao da sam talentovana ja se neću ni truditi jer ću misliti kako Una, Lena i Miloš jesu talentovani jer im to pričaju, pa kako ja netalentovana da se takmičim sa njima.

Ja nemam dara, zaključila bih.

Zaključak

Zato je važno da izmikasmo i kovanje u zvezde povremeno i tapšanje po ramenu. Ne treba "padati u nesvest" i hvaliti besomučno nešto neutemeljeno, pa ni ono utemeljno ali ne treba ni gledati da je samo izvrsno je dovoljno dobro i da se ono podrazumeva.

Da me ne razumete pogrešno. Nije cilj stvoriti male egocentrike koji misle da su bogom dati za sve, umišljene i arogantne. Nego prepoznati kvalitete koje dete ima i podržita tamo gde treba. 

Šta znam...

Nije lako, ali nije ni toliko teško ako ispratite par stvari i uvežbate ih u komunikaciji sa decom.

Vašoj deci je najvažnije vaše mišljenje. Zato budite realni, ali podržavajući.

...

Ako želite da učite više o motivaciji i komunikaciji sa decom kako biste podigli samopouzdano dete, to možete učiniti kroz moj video kurs (i sve dosadašnje vebinare kojima takođe dobijate pristup) kupovinom kursa. Cena je 160e i pored snimaka imaćemo i jedne 1na1 konsultacije.

Sve informacije i kupovina na www.decijipsiholog.rs

Do idućeg mejla, pozdravljam vas!