Gde ste, narode, je li počela da vas drma praznična euforija?

Decu svakako jeste jer se školski i vrtićki novogodišnji radovi samo nižu pa su u iščekivanju poklona.

Ja se vrlo često tokom praznika i tog imperativa “da nam bude lepo i da uživamo” osećam prestimulisano i preumorno. 

Ako je meni odrasloj tako (a sigurna sam da nisam jedina), kako je onda deci?

Znam, reći ćete da oni nemaju iste obaveze kao i mi, ali nemaju ni iste kapacitete kao mi.

Vrlo je moguće i očekivano da će tokom praznika deca postati zahtevnija, razdražljivija i svadljivija. 

Prvo - jer će potpuno ispasti iz rutine

Drugo - jer oko njih sve svetli, blješti, svira, gužva je, mnogo je hrane i slatkiša a sve to je zna da bude mnogo za njihov nedovoljno razvijen mozak

Treće - vi ćete biti zauzetiji pa će se više boriti za povezivanje sa vama

Četvrto - dobiće nove igračke koje im se možda neće dopasti ili će im se baš dopasti ali će ih i druga deca želeti (moraće da dele) i sl.

Peto - osetiće i vašu nervozu, umor ili pritisak.

Da dečje ponašanje ne bi postao još jedan teret za vas, pripremite se na vreme i prilagodite svoju komunikaciju tako da stvarno budete ponosni na sebe.

Pogledajmo neke tipične situacije:

1. Dete je pod uticajem možda baš gore navedenih uzroka postalo preglasno, pregrubo.

Umesto

najčešćeg "Prestani da vičeš" pokušajte sa "Vidim da ti je baš važno da čujem šta govoriš, ali možeš li to ponovo da pokušaš blažim, tišim glasom?”.

Budite vi ti koji govorite tiho jer se dečji neuroni ogledaju u našim. Znam, zvuči komplikovano, ali verujete mi na reč da postoji naučno objašnjenje zašto ova fora “govori tiho” radi. 

Dakle, vi budite ti koji će da se spuste u visinu očiju deteta, ostvarite kontakt očima i/ili blagim dodirom i da govore gotovo šapatom. 

Ako i dalje nema rezultata pokušajte da detetu (opet tihim glasom) kažite “stavi svoju šaku na moju i hajde da zajedno izbrojimo do 5 pre nego mi opet ponoviš to”. Ili stavite svoju šaku na njegovo/njeno srce i kažite - hajde izbrojimo 20 otkucaja pa ćeš mi opet reći.

To će dete izmestiti iz trenutnog raspoloženja i možda negativnog ushićenja.

2. Promene raspoloženja i česta plakanja stavrno mogu biti i naš veliki test strpljivosti. Ipak, kada ste svesni da je očekivano i normalno da budu učestaliji zbog svega što se dešava, moći ćete lakše da se iskontrolišete. 

Umesto

„Prestani da kmeziš, strpi se, lepo reci!“ probajte sa „možeš li to da kažeš ponovo, ali probaj razgovetnije jer te ništa nisam razumela?

Želim da ti pomognem, ali ne znam kako to da uradim? Da li možeš da mi kažeš kako mogu da ti olakšam? Daj neki predlog šta mogu da uradim.“

Upamtite - deca vam to ne rade namerno. Rade to jer je njima teško.

3. Vreme praznika je vreme kada se setimo (i nas se sete) mnogi sa kojima nismo u čestoj komunikaciji tokom godine i zato smo na telefonu možda i više nego uobičajeno. To može iritirati dete ili činiti da se oseća zapostavljeno. 

Umesto

“Vidiš da telefoniram, tišina!"

pokušajte "Postavićemo tajmer na 5 minuta; kada tajmer bude gotov, igraćemo se, samo ti i ja, 15 minuta. Razmisli šta želiš da se igramo i pripremi nam sve.” 

Pretpostavljam da ne treba da napominjem da bi stvarno, stvarno valjalo da ispoštujete dogovor?

4. Hladni dani i naša pusta želja da se odmaramo i razvlačimo po kući, može dovesti do previše vremena u zatvorenom, a to dalje do jurcanja i skakanja po kući. 

Umesto

„Prestani da skačeš po kauču, upropastićeš nešto i povredićeš se“ pokušajte sa „Vidim da želiš da mi pokažeš koliko visoko možeš da skačeš; kauči nisu za skakanje, ali pitam se šta bismo mogli da uradimo da oboje pomerimo naša tela zajedno?!”

Uuuu,

ples, muzika i zabava siguran su put u povezivanje i bliskost.

To je prilika da podignete (i potrošite) energiju i da se dobro zabavite, a klinci će to u tome uživati i pamtiće vas takve.

Do idućeg mejla i novih priča, šaljem vam veliki pozdrav.

Milena