Ovo je moja priča od pre neke 4 godine. Tada sam imala samo jedno dete, radila u firmi po 10 sati, išla na edukaciju za dečjeg pshoterapeuta i nisam znala sve što sada znam. Nisam osećala i puštala sebe da budem sve što sada jesam.

.

.

.

Posle stotog dozivanja „mamaaa“ za stotu stvar u danu i mog devedesetosmog pokušaja da sednem i završim nešto, odbrusila sam „Dosadna si, pusti me malo na miru“.

Odmah mi je bilo jasno da nisam želela tako da kažem detetu (iako sam realno pomislila i iako je to bila moja potreba).

To nije moj rečnik. To nije način kako ja želim da sa detetom komuniciram i gradim odnos.

Krenula je da me nagriza krivica. Kakva sam ja to majka? Kakav ja sam ja to psiholog? Kako sam mogla?

Tih, vidi kako se sad pokunjila.

Pogledam u muža pa viknem i na njega što nije on ustao da joj doda šta god više da je tražila, a njegov pogled je u fazonu „Šta ti je, luda ženo, šta vičeš na sve nas?“.

I tek onda krenem da se osećam neadekvatno i kao promašaj.

Plače mi se od nemoći i besa.

Ok, znam da je akcija (pokret, promena pravca) najbolja kada ne znaš kako da se izboriš sa mislima i osećanjima koje te dugo muče. Kreneš u nešto i mozak mora da počene da razmišlja o tome što radiš pa se promene i osećanja.

(Upamtite! Kada vas muče misli i vrtite se i krug, ustanite, prošetajte, očistite nešto, zapišite, uključite mašinu za veš... ma šta god, samo se mrdnite i uradite nešto).

Ja sam tako krenula da čistim prašinu i došla do mojih omiljenih babuški.

To me je podsetilo na jedan niz koji sam učila na faksu. Tada mi je došli iz dupeta u glavu.

Čisto da vam objasnim, da i vi sebe možete bolje da razumete.

Ponašanje je ono što je svima vidljivo (to je ovo moje vikanje na muža i dete).

Pošto je lako uočljivo, svi formiraju svoj sud o ponašanju i ne libe se da kažu kako treba. „Trebalo bi ovo, Nemoj ono, Ne ponašaj se tako, Nemoj da si gruba, Nemoj da si njanjava...“

Ono što ne znaju svi je da je svako ponašanje vođeno nekim osećanjem (u mom slučaju vikala sam jer sam bila frustitrirana, ljuta jer ne mogu da stignem sve što bih želela, tužna jer sam propustila jedno okupljanje na koje sam želela da idem, razočarana što nemam više podrške (mada je nisam ni tražila)...)

Osećanja se vide na licu, po držanju tela, po načinu govora. Ali ono što se ne vidi su misli.

Ta osećanja su se stvorila kao posledica mojih misli tog dana (i uverenja koja su se u meni formirala odavno). „Muž mi ne pomaže dovoljno. Pa je l moram sve da mu crtam? Teško je imati dete i voditi računa o domaćinstvu.

Jao ako tako mislim ja sam lenja.

Zašto nemam više pomoći i razumevanja od drugih...

Ako se ne pojavim na tom druženju propuštam zabavu. Ja uvek propuštam zabavu zbog obaveza...“ i tako dalje.

Najmanja babuška je u stvari i najbitnija, ona koja diktira i diriguje ponašanje svih ostalih. Ona se zove POTREBA.

U mom slučaju to je potreba da se odmorim, da se naspavam.

Potreba da budem među prijateljima, da se zabavim, da pripadam (još negde sem u porodici).

Da me poštuju i da priznaju sav moj trud – i jedni i drugi. Da imam malo vremena za sebe, da ostvarim nešto što sam ja želela.

Potrebe svi imamo, samo smo mi odrasli naučili da malo duže čekamo na zadovoljenje svojih. Ipak, ako predugo čekamo to se može refketovati na naše misli, osećanja i ponašanje.

Baš kao u mom slučaju.

Tada sam mislila da to tako treba. Da to znači biti požrtvovana mama.

Da kada radim sve što se od mene očekuje da sam dobra.

A to što sam sebe zanemarila, to nema veze jer stići ću i ja na red.

Sve dok nisam došla dotle da se prema svom detetu ponašam bezeveze (primer s početka priče) i baš onako kako ne želim.

Mnogo rada na sebi kasnije, mnogo edukacija, puštanja, dopuštanja i borbe s „jesam li sebična ako sada uzmem/uradim/želim ovo“ došla sam na tačku da shvatam i prihvatam sve te svoje potrebe bez misli o sebičnosti.

Ovaj mi je model sa babuškama mnogo mi je pomogao i da u video kursu za roditelje objasnim kako da što bolje razumemo ponašanje deteta i shvatimo zašto se ono ponaša kako se ponaša i šta kod nas to izaziva.

Ne ide ništa iz čistog mira.

Setite se ovih babuški i modela ponašanje-osećanje-misao-potreba kada uhvatite sebe da se ne ponašate onako biste želeli prema detetu ili bilo kome drugom.

Uvek gledajte u potrebu a ne samo u ponašanje.

A ako ste spremni za rad na svom roditeljskom putu i imate potrebu da unapredite svoje roditeljske veštine, znajte da će video kurs za roditelje biti dostupan za kupovinu u poslednjoj nedelji marta i prvoj nedelji aprila poslednji put po ceni od 195 evra. Više detalja vam pišem za par dana.

Srećan 8. mart svima koji slave,

Milena