Koliko puta si čuo/la ovo da su prve godine odrastanja ključne? Kako to čini da se kao roditelj osećaš?

I sad, kao dečji psiholog ne mogu da te lažem i kažem kako one nisu bitne jer se mnogo toga formira u tom ranom periodu.

ALI,

ali...

a) Dečji razvoj se ne završava sa 3, ni 5 ni 7 godina. 

Ljudski mozak se razvija do skoro tridesete godine života. 

Dakle, stići će, naučiće.

Kada adekvatno zadovoljavamo bazične potrebe - emocionalne i fizičke, dečje biće se razvija i nađe svoj put. Baš kao ovaj koren i drvo.

ODNOS se, sa druge strane, razvija ceo život i to je ono što je bitno da upamtiš.

Super, poželjno je da razvijaš lep odnos od prvog dana sa decom i znaš šta radiš, ali znam ljude koji su odnos sa roditeljima promenili i izgradili tek u 20tim, 30tim i zahvalni su na tome i od tada lepo žive.

Šteta jeste što to nije bilo tako i prvih 20 godina, ali život nije bajka.

To nas vodi do tačke B.

b) Nismo svi imali istu polaznu tačku kao roditelji u tih prvih dečjih nekoliko godina

Aleksandra je imala teško detinjstvo, hladnu mamu i depresivnog tatu pa je u svoje roditeljstvu ušla užasno nesigurna.

Milan je ostao bez posla, a njegovoj ženi se teško razbolela mama kad im je ćerka imala 2. 

Sanja je posle porođaja praktično ostala sama u podstanarskom stanu jer muž nije baš bio spreman da preuzme ulogu tate, još mu se momački živelo. 

Ivana i Igor su se odselili u Norvešku i tamo proveli prve dečje 3 godine privikavajući se na sistem i usavršavajući jezik, što im je donelo more problema u braku.

I da li su sva ta deca zauvek upropašćena?

Ti su roditelji, činjenica, bili pod stresom i u teškoj situaciji. Ali uopšte ne znači da je "stvar zauvek zeznuta".

Naravno da bi bilo bolje da su svi imali kućicu u cveću, potpunu porodicu i lagodan život.

Ali baš, baš malo nas ovde prisutnih to jeste imalo a ipak se iz petnih žila trudimo i podižemo decu koja rastu, napreduju, smeju se, nekad su kenjakvi nekad divni. 

To nas vodi do treće tačke:

c) Roditeljstvo se ne završava sa 3, 5, 7, 17...

Znate li koja je najvažnija osobina za svako život biće?

Adaptibilnost.

Naše roditeljske veštine se razvijaju i rastu kako deca rastu ako smo mi za to zainteresovani (a znam da vi koji ovo čitate jeste). Odnos raste i jača kao i sve u šta uložimo vreme, pažnju i strpljenje.

Već je dovoljno stvari zbog kojih današnja kultura stvara osećaj da kasnimo, propuštamo... da će se nešto strašno desiti ako ne uradimo X, ili ne kupimo Y.

Život i roditeljstvo nisu "samo sad imaš šansu i nikad više".

Odbijam da mislim da je tako jer zašto bi onda mozak imao tu čarobnu moć da se menja i usvaja nove neuralne puteve i obrasce?

Takođe, ne želim ni da širim pogled "ako sad pogrešiš - gotovo je" jer to stvara užasan pritisak.

A iz tog pritiska srljamo u nepromišljene stvari, neplanski i nespremno. 

I onda, naravno, da nismo zadovoljni. 

Jer živimo u strahu i ili idemo u budućnost (upropastiću dete za ceo život). Ili idemo u prošlost pa prebrojavamo svoje greške

Zato, STANI, proveri:

Možda već pružaš sve što je potrebno?

Možda i preteruješ i opterećuješ se bespotrebno i tako kvariš odnos. 

Kako ćeš to da znaš?

Iskoristi ček liste da proveriš

• šta detetu treba da bi se osećalo sigurno i namireno,
• kako da da budeš dovoljno dobar roditelje
• emocionalno zreo roditelj (koji će podići isto takvo dete), i
• kako da ga svojim ponašanjem naučiš gde je granica zauzimanja za sebe tako da niti bude sebično niti da se neprestano žrtvuje za druge

Iskoristi vežbe da

• se presabereš kada izgubiš živce,
• umiriš kada uradiš nešto čime se baš i ne bi pohvalila
• razumeš i podržiš sebe onako kako bi podržao/la druge.

SVE to možeš da dobiješ u predavanju "Budi roditelj koji je dobro" klikom ovde.

Možeš da ga kupiš još 2 dana po ceni od 70e, pogledati ga i uraditi vežbe, a na Zoomu mi postaviti pitanje koje imaš.

ALI, ako sada propustiš šansu - ne sekiraj se nego sam/a saberi šta već sve radiš dobro, potapši se po leđima a traži pomoć kada ti bude trebala i kada je u skladu sa tobom. 

Iskreno,

Milena