Moja kancelarija je baš blizu parka. I često sam u njemu ili kada pravim pauzu ili kada izvodim svoju decu na igru.

Tako sedim neki dan i čujem jednu mamu u parkiću koja govori ćerki "Beobraznice jedna nezahvalna!", pa me nešto udari po sred stomaka kada uhvatih onaj dečji pogled. 

Znam koliko se ta majka ne oseća dobro kada takve stvari govori svom detetu. (O detetu tek da ne pričam).

Mogu da je razumem, ali ne i opravdam. Najčešće te osobe ne znaju i ne mogu drugačije. Nakupilo se raznih transgeneracijskih trauma od vaspitanja tokom decenija. Što ne znači da nema odgovornost da se menja, niti znači da je nama koji se menjamo zbog sebe i naše dece lako.

Ja kao dete nisam toliko slušala takve reči. Ne otvoreno i ne direktno. Bar ne često. 

Ali ne znači da ih nisam doživela i utkala u svoju sliku o sebi.

Kod nas se u kući PODRAZUMEVALO da ćeš da slušaš, pa bih ja poslušala da slučajno ne bih čula takve reči i razočarala mamu i tatu. (poznato?)

Imala sam, kao i svi niz pravila (kako nešto mora) koja sam dobijala nekada direktno, nekada sam ih pokupila sama kao zaključke iz ponašanja svojih autoriteta.

To me je dovelo da se trudim da udovoljavam svima, lako popuštam, kažem da i kad mislim ne, izbegavam konflikt jer se bojim da se suprotstavim...

Problem je što ako stalno brineš da li su svi zadovoljni i namireni ti ćeš sigurno završiti nezadovoljna i nenamirena. 

Ja više nisam ta Milena, ali ni moj put promene nije bio pravolinijski.

Ta mala Milena je sada porasla, sazrela, ojačala, upoznala i prepoznala sebe i sve to joj nije baš toliki izazov više. Ne znači da nije uopšte više, ali nije toliki.

Sećam se koliko su mi, na tom putu promene i prihvatanja sebe, bile ofucane rečenice tipa:

"Moraš da naučiš da voliš sebe. Veruj sebi. Ti si dobra baš takva kakva jesi. Dovoljna si." i sl.

To mi je toliko prozaično zvučalo da ne mogu da vam opišem.

A znaš zašto?

Zato što ih nisam osećala. Nisam im verovala. Nisam povezivala sa sobom.

Onda sam prešla na sledeći nivo. 

Kao razumela sam i ih i kao prihvatala. 

Kao. 

U mozgu!

"Dovoljna si." Da, jesam. Znam.

Ali i dalje nisam osećala i srcem smatrala da se to odnosi na mene jer bih uvek imala izgovor zašto nisam (da, ali...).

E, a onda sam dobila decu. Ćerke, dve.

I gledam ih i stvarno, stvarno, stvarno svakim svojim atmom mislim i osećam:

"dovoljne ste, divne ste, vredite! Nemoj slučajno da niste volele sebe jer tu toliko toga ima da se voli. Predivne ste baš takave kakve jeste."

I shvatim da moje unutrašnje dete tj. dete kakvo sam ja bila, ranije to nije moglo da prihvati jer se distanciralo od sebe jer to bio način da se sačuva.

Ali sada više ne.

Ne, ne, gospodo.

Vredim i ja. Dovoljna sam i ja. Sjajna sam i ja baš takva kakva jesam. Bar sebi, ako ne svima drugima. A kad sam sebi dobra, biću i svojoj deci.

Zbog svoje dece moramo voleti sebe.

Zbog svoje dece moramo zagrliti svoje unutrašnje dete. Truditi se da oprostimo svojim roditeljima jer oni su, najčešće, samo prenosili transgeneracijsku traumu a na nama je težak zadatak da prekinemo taj lanac.

Dovoljno ste dobre mame i prihvatite to. Ako vam za to treba provera ili potvrda, pogledajte predavanje "Budi roditelj koji je dobro" pa ćete moći sami da čekirate liste dovoljno dobrog roditeljstva, emocionalne zrelosti i količine sebičnosti.

Na ceo ovaj mejl me je inspirasala jedna od vas koja mi je napisala:

I zato ću danas, 14.11. 2023. u 20h u lajvu na Instagramu pričati o putu promene i samoprihvatanju i kako se to preslikava na decu, sa Jovanom Jevremović koja je živi primer toga.

A u predvanju sam delila tehnike koje sam i sama prolazila na psihoterapiji i koje su se meni zaista pokazale korisne u osvešćivanju i proradi svojih emocija,

u povezivanju sa sobom i 

prihvatanju sebe i saosećanju i kada ne blistam, ali da bih mogla opet da zablistam.

Možeš ga poručiti ovde do 20.11. po ceni od 7000rsd ili 70e iz inostranstva.

Zagrljaj,

Milena