Ovo je jedan od komentara ispod neke moje objave na društvenoj mreži gde objašnjavam kako funkcioniše mozak kada nas preplave jake emocije.

Iako funkcionisanje mozga NIJE TEMA današnjeg mejla, najkraće moguće objašnjeno, kada nas preplave emocije (a naročito strah, tuga, ljutnja mada i ostale), naš mozak ne reaguje racionalno i ne čuje i ne može da uči jer kontrolu preuzme deo mozga zadužen za preživljavanje. Mi odrasli imamo razvijeniji mozak koji može da se lakše suzdrži, a deca nemaju te otud više emocionalnih izliva.

Tema današnjeg mejla je da li današnja deca imaju više tantruma, zašto su neposlušnija i da li je sve komplikovanije jer poklanjamo mnogo više pažnje emocijama.

Vrlo je kompleksna tema, ceo video kurs za roditelje sam snimila o savremenom vaspitanju dece, ali pokušaću samo da se osvrnem na par tačaka.

1. Društvo se promenilo, poslušnost i pokornost više nisu vrline

Ranije nisi imao toliko opcija i toliko pravaca - u bilo čemu a kamoli u vaspitanju. Radilo se onako kako je nasleđeno od svojih roditelja. Kako si umeo i znao i šta su ti rekli da tako treba.

Potrebe odraslih su bile na prvom mestu. I njihov komfor je bio bitniji od dečijeg.

Negde pročitah: "Decu (i žene) treba u kući da vidiš, ali ne i da čuješ." (žao mi je što ne znam izvor)

Kad bi ranije autoritet nešto rekao, podrazumevalo se da poslušaš kako ti se kaže bez prava na kritički osvrt i suprotstavljanje. Autoritet se uglavnom temeljio na moći.

Ako se ne slažeš sa nečim što autoritet govori/odluči:

a) to zadrži za sebe jer nemaš pravo glasa

b) ako bi dao svoje mišljeni bio bi ponižen - "ko si ti da misliš i daješ svoje mišljenje - šta ti znaš?"

c) dovođenje u pitanje toga samo će te dovesti u nepriliku ili kaznu zato ćuti i trpi, tako je kako je, moglo je i gore ("Ne znaš kako je Mici, kod njih u kući...)

Imao si jasnu strukturu koju treba da slediš. Ti se kao dete pokoravaš roditelju, žena mužu, muž šefu (ili predsedniku mesne zajednice, šta znam)...

Lakše jeste bilo jer se znalo dokle i šta može, ali da li je bilo ispravnije?

Ne mislim baš, jer su prava i potrebe ostlih, manje moćnih članova zanemarene.

A i ovim "moćnijima" nije bilo lako. Muškarci su se i sami davili u toj ulozi jer je sva odgovornost bila na njima a mogućnost da pokažu slabost (emocije) bila je sigurna karta za dobijanje epiteta i etiketa "slabić, nesposoban, mlak, šonja..."

To nas vodi do druge tačke.

2. Sve smo svesniji važnosti emocija pa im dajemo više prostora

Sve emocije su prirodne. Same se javljaju u nama, i tu su sa razlogom - da nam na nešto ukažu, da nas od nečega sačuvaju, da nas na nešto pokrenu.

I uvek su bile tu. Nismo ih mi savremeni izmislili.

Kao što nismo ni to kako mozak funkcioniše. Evolucija je spora stvar. Kako funkcioniše mozak današnje dece tako je funkcionisao i naš i naših roditelja kad su bili deca.

Glavno je pitanje - jesmo li smeli da pokažemo to što osećamo ili smo morali da to progutamo, prećutimo (da još ne bismo i batine dobili jer smetamo tati ili mami našim plačom)?

Bili smo naučeni (ne kažem svi, više pričam u množini jer ne znam kako drugačije), da to tako treba - da ćutiš i ne praviš probleme.

Znate li da je najveći strah deteta da će ga roditelji odbaciti?

Zato nam je ok da nismo u pravu u odnosu na roditelje.

Naučili smo da zanemarimo svoj instikt, svoj poriv, svoj glas, svoju potrebu... da bismo bili prihvaćeni, po svaku cenu. I tako smo gubili deo tog autentičnog sebe.

A pošto je toliko bolno izgubiti sebe, pravili smo se da nam nije ništa i da nam to baš i nije trebalo. Tako manje boli.

Sve što progutaš, ne ispoljiš, sakriješ pod tepih i sl. te stigne kad najmanje želiš. Tu je, nije nigde nestalo ako se praviš da ga ne vidiš.

Kao kad dete pokušava da bude nevidljivo pa zatvori oči i ne vidi druge. Ali svi drugi vide njega. Isto je tako i sa emocijama.

Vi se pravite da one nisu tu, zanemarujete ih, gurate ali one utiču na sve vaše odluke i ponašanja.

Zato je zdravije što danas puštamo decu da pokažu emcije i zato ima više, kako gospođa reče, "histeriščnih napada".

Svaka emocija je u redu, ali nije svako ponašanje u redu. Zato i treba da naučimo da se nosimo sa dečjim emocijama i da postavimo granice i da budemo vođa a ne onaj stari autoritet koji samo naređuje.

Jer ni vi više niste poslušni kako su vaše mame i bake bile, a kamoli da će vaša deca reagovati na takvu vrstu zahteva.

3. Ne bih složila da nama "ništa ne fali" iako nismo pokazivali emocije

• "Imam problema s štitnom" (gde je ona? ups! u grlu! jer ne možeš da izgovoriš šta te sve muči - jer nisi naučio)
• "Želudac me muči" (jer ne možeš da svariš šta ti se sve dešava, nemaš stomak za sve izazove)
• "Često imam migrene, nasledene su i tata ih ima" (jer je to mehanizam u vašoj porodici da te tvoj organizam sačuva i da legneš i udahneš i imaš legitimno mada bolno opravdanje zašto nešto ne rešavaš)
• "Budim se u sred noći ili ne mogu ni da zaspim do 3,4 ujutru. Hronično sam neispavana..." (jer ne možeš da pustiš brige i opustiš se jer sve držiš u sebi i vrtiš iznova i iznova iste misle kao "Srećne ljude" na RTS-u).
• Problem gojaznosti i svi poremećaji ishrane - proždireš emocije a ne hranu
• Depresija (ništa nema smisla i osećam se bespomoćno - jer nemaš utisak da možeš da promeniš svojim delovanjem nešto)
• "Ne znam koji fakultet da upišem niti čime bih da se bavim" - jer si ugušio onaj autetntični deo sebe i ne umeš više ni da slušaš sebe, ne veruješ sebi
• "Ne mogu da podnesem da slušam dete kako plače" - jer ni sebe nisi pustila da plačeš i ne možeš da podneseš ni svoje emocije a dečje emocije ti dođu kao so na ranu
• "Ne znam kako da mu kažem da neću, neprijatno mi je, a stvarno mi se to ne radi" (jer nisi naučila da smeš da kažeš "ne" i bojiš se da povrediš druge ako se zauzme za sebe)
• "Nemam strpljenja, lako planem" (jer su okidači za ljutnju svuda u tebi i malo ti treba)

I tako dalje i tako dalje...

Da se razumemo, dečji izlivi emocija su teški za nas. Ceo jedan modul u video kursu sam posvetila samo tantrumima i tome kako da se nosimo sa njima upravo jer ih "mi nismo imali".

ALI

JA ISKRENO verujem da to ima mnogo više smisla i da je dugoročno bolje nego da gajimo poslušnike koji će da nas slušaju samo iz straha i da imaju "nasledno" 328 oboljenja i koji neće umeti da prepoznaju ni šta im se dešava.

Pišite šta još prepoznajete iz svog detinjstva što ne biste voleli da ponovite u vaspitanju svoje dece.

Budite mi dobro ovog maja pa se čujemo sledećeg utorka.

Milena