Živim u kraju gde su jedna u blizini druge četiri prodavnice bele tehnike.

Parkinga naravno nikad nema ni za nas stanare zgrada, a kamoli za ljude kojima objektivno treba parking mesto da bi utovarili frižidere, usisivače, šporete i slično što kupe u nekoj od tih prodavnica.

Zato sam navikla da viđam ljude kao vuku kutije ili između sebe nose one teške stvari.

Scena od pre nekog vremena, tu u blizini zgrade:

Jutro je, moja deca se razvlače i hodamo nogu pred nogu, kao da imamo ceo život pred sobom. Natežemo se da krenemo malo hitrije. Mlađa se buni jer nije obukla haljinicu kao starija.

U susret nam ide žena, vidno nervozna i isfrustrirana. Pomalo zapuštenog izgleda, sa skupljenom kosom u neku nazovi punđu. U desnoj ruci nosi usisivač u kutiji, a za levu drži jedno četvorogodišnje dete koje za svoju ručicu drži jedno dvogodišnje dete.

Rekla bih da ide da vrati/zameni proizvod jer ide ka prodavnicama, ne od njih. Ali do najbliže ima bar još 4 minuta hoda tako opterećena i usporena.

Onaj usisivač joj klizi iz ruku. Verovatno joj se usekla kutija u dlan.

Oštrim glasom opominje decu da požure i grubim pokretnom ih povlači ne bi li ih ubrzala.

Sikće na njih kroz zube.

Oni onako potrčkuju za njom, ali ne mogu da joj prate korak.

Ona žuri jer joj je teško to što nosi, kao što joj je teška i cela situacija verovatno. Oni kmeče. Mlađem detetu slinci su stigli do usta.

Gledam nju a vidim mnoge od nas, u bar nekom trenutku trenutku života dok su nam deca mala.

Natovarene, preopterećene, radiš posao za petoro, dala si se deci i porodici a opet ne postižeš. Neko je stalno nečim nazadovoljan. Ili neko ili svi.

Na momente imaš utisak da se život raspada.

Kosa nesređena, polumasna. Dete slinavo.

Pritisak na 300 od frustracije i osećaja nemoći jer hoćeš sve i želiš sve najbolje a posrćeš.

I baš u tim trenucima dolazi do izlivanja te frustracije i stresa na one koji to najmanje zaslužuju - na decu.

Efekat prelivanja je fenomen kada se stres uzrokovan u jednom odnosu ili kontekstu prenosi i izliva na drugi odnos ili kontekst.

Šef te iznervira a ti se posvađaš sa mužem.

Mama te sekira jer neće kod lekara a ti odbrusiš bratu.

Muž te nije podržao a ti izgubiš strpljenje sa drugaricom.

Iako neprijatno, sve to je deo života. I kad se radi o odnosu odrasli-odrasli, kao u primerima koje sam navela, nije tako strašno.

Ako vas je iznervirao šef i posvađate se sa mužem, muž em može da se zauzme za sebe em može da objasni sebi da nije on kriv nego ste došli nervozni sa posla.

A šta kada se naš stres, nastao ko zna gde, izliva na decu?

Kao u slučaju gospođe sa početka priče.

Ko zna zašto je baš ona morala da bude u toj situaciji tog jutra. Možda joj je isticala garancija a usisivač se pokvario pa nije mogla da sačeka da ima ko da čuva decu a da ona to da zameni samaž?

Možda je muž u inostranstvu.

Možda nije spavala celu noć jer je mlađem zapušen nos pa nije mirno spavao?

Možda je ostala bez posla ili para.

Možda ko zna šta sve ne...

Ali njena deca teško da će moći sebi da objasne "Da, mama je nervozna zbog toga pa viče na nas i vuče nas ovde i zato je gruba."

Ne! Oni će misliti da su oni krivi.

I to je taj dečji egocentirzam (prirodan i normalan), da misle da su oni uzrok svemu. Da se svet vrti zbog njih. I zato misle da su oni krivi i za sve loše što se dešava.

E zato je važno da stres koji nastane u jednom odnosu ne prenosimo na drugi, naročito ne na decu.

Šta je ono što svako može da uradi u situaciji kada prepozna da gubi kontrolu?

Može da počne da priča naglas šta se dešava. Da opisuje kroz šta prolazi.

"Mama je sada nervozna jer nismo imali gde da parkiramo pa smo stali daleko, a ovo mi je mnogo teško. Tužna sam jer nije imao ko da mi pomogne. Žao mi je što ste morali sa mnom i što vas požurujem ali mi je ova kutija teška."

Time bi ova mama dozvolila da je njen misleći deo mozga čuje, da objasni sama sebi šta se dešava tako da onaj emotivni deo mozga koji samo teži da se oslobodi svih neprijatnih emocija i koji reaguje burno, grubo, impulsivno može da se zaustavi.

Kada mislimo, možemo da se smirimo i reagujemo normalno. Možemo da se zaustavimo.

Šta deca iz toga dobijaju? Najpre, učite ih emocionalnoj pismenosti, kako se nosite sa stresom, kako imenujete emocije, kako se ponašate kada osećate određenu emociju. Učite ih da nisu oni krivi ni odgovorni za vaše neprijatne emocije, kao i da su sigurni uz vas jer ćete se sami postarati za sebe - baš onako kako odrasloj osobi priliči.

Šta vi dobijate? Osećaj da vladate sitacijom. Kako-tako, ali držit se. Samim tim reakcije će vam biti adekvatniji. Ponašate se zrelije i ne dopuštate da vas osećanja toliko izbace iz takta.

Za kraj:

Ovo je PRVA POMOĆ. Ako se ne rasteretite, i obaveze i prioritete ne posložite drugačije (za vas povoljnije), i, ako ne dobijete još neki vid podrške onda ovo pričanje naglas (koje je ustvari tehnika "empatijskog govora") postaje kao čaša vode u gašenju požara. Dakle nedovoljno.

Zagrlite sebe u trenucima stresa. Nežnost i razumevanje za druge (najbitnije za decu) kreće od nežnosti i razumevanja za sebe.

Do idućeg utorka pozdravljam vas,

Milena