Gledali ste to sigurno u nekom filmu ili seriji (zapravo u mnogo njih), ono kada glavnog lika ucenjuju nekom njegovom greškom iz prošlosti ili ga omalovažavaju i zadirkuju zbog neke njegove mane a sve u cilju da dokažu kako su oni bolji ili da ga nateraju da uradi xy.

I onda se on koprca ceo film (ili sezonu serije) i pokušava da sakrije to nešto da bi na kraju shvatio da je najbolje da sve prizna (i prihvati kaznu ako treba).

I onda se dešava glavni preokret - sve njegove slabosti zapravo postaju njegov najjači adut.

Super zvuči na filmu, a da li ste nekada vi bili u toj situaciji i uradili tako nešto?

Jeste li uspeli da pretvorite svoje slabosti u svoje glavno oružje koje vas onda čini, pa možda ne baš nepobedivim, ali veoma jakim?

Ja jesam i baš sam ponosna na to.

Iako je tema kako se formiraju uverenja složenija, uprostiću je.

Neko vam iznosi svoj stav kao da je jedina istina na svetu i ponavlja to dok ste mali i mladi i vi počnete da verujete da je to tako. I onda ta misao postane vaše uverenje. Vi verujete u nju iako možda nema blage veze sa istinom.

Npr. meni su neki rođaci govorili da imam široke kukove na moju babu. Da sam ista kao ona.

Moja baba niti je neka lepotica niti je školovana. Obična seoska baka.

Gde da budem baš ista kao ona?

Takođe su mi govorili da je život u gradu bolji i bitniji od života na selu te se dalo zaključiti i da samim tim što ne živim u gradu znači da sam građanin drugog reda. Seljanka koja ni ne zna šta je popularno.

To su bili moji kompleksi.

Da, moja baka ima široke kukove, niska je i nije imam priliku da se školuje ali ima srce koje nema niko od tih ljudi koje su mi te stvari govorili.

Moja baka je uvek imala, i hvala bogu i danas ima, lepu reč i opravdanje za svakoga (jer ume da sagleda iz tuđih cipela stvari), kratko pamćenje o zlonamernim događajima, naviku da zadnji dinar iz džepa da nekome ko prosi. Uvek je branila nas decu i trudila se da nam izdejstvuje još neke benefite ili da nas poštedi nečega. Ustajala je ceo život u 5 da uradi sve što treba - namiri stoku, poplasti, poradi, skuva, ispeče palačinke ili umesi koh.

Samo, kada si devojčica (ili tinejdžerka) ti ne znaš da gledaš sve te fenomenalne stvari nego gledaš u ono što ti je rečeno - u široke kukove i slovima nejednake veličine ispisan spisak za kupovinu.

I ne želiš to. Ne želiš jer imaš Barbi za jedinicu mere lepote i popularnosti i znaš da je super kad si obrazovan. I onda se stidiš kad ti neko kaže da si ista baba.

Da, odrasla sam na selu i nisam često znala (a ni sad mi to nije bitno) šta je u trenudu i da se oblačim po poslednjoj modi. Nisam znala gradske face kad sam kao devojka izlazila. Nisam bila popularna nikada.

Ali sam davno da naučila da uživam da sedim na travi (zamisli bez ikakve podloge) naslonjena na drvo, da gledam u vodu i uživam u tome, da se igram sa kamenčićima i napravim igru ni od čega. Da maštam.

Volim životinje, cenim iskrenost i poštenje.

Poštujem rad i trud.

Poštujem kad se zauzimaš za druge i braniš slabije od sebe.

Stvarno jesam kao moja baba.

Ipak, nije ta promena došla preko noći. Psihoterapija i sazrevanje, obrazovanje i druženje sa različitim ljudima mi je donelo to da danas ovo mogu da pišem javno i na sav glas pričam ako treba.

Ali zašto vam ovo pišem?

Zbog vaše dece.

Ako vi osvestite svoje slabosti, komplekse i mane i ako ih prihvatite (da imam široke kukove, pa? i šta ćemo sad?) onda to postaje vaše oružje. Što ste vi samosvesniji to će vam i deca biti.

To će samoprihvatanje i samopouzdanje biti veći. I vaše i njihovo.

Nećete na decu preneti taj grč i neosnovani sram. Neće preneti taj obrazac kako se o nečemu ne priča i ne priznaje već se krije.

Ne možemo deci biti dobri ako sebi nismo.

Ne mogu nam deca biti dobro ako mi nismo.

Sve smo to mi.

I zgodni al' sam velikim nosem, i eksperti u nekoj oblasti a duduci za neku drugu, i nežni i srdačni ali naivni.

Samo je pitanje u koji deo gledamo. Šta prihvatamo, šta ističemo i šta sa tim svim radimo.

To je ono što stvara zdravu sliku o sebi i emocionalnu otpornost i zrelost.

Znam da to želite za njih.

A ja to želim vama. Zato o tome pišem.

Krenite od sebe da biste mogli adekvatno da podižete njih. Reč po reč, stav po stav. Kao na mom logou - Velika ptica čuva i hrani malu. I dodaje po jednu slamku u svoje gnezdo.

Do idućeg utorka, pišite mi da li sa decom pričate o manama i različitostima.

Kao koristan podsetik ostavljam vam i ovu objavu sa Instagrama https://www.instagram.com/p/CHTWVrNJ_wN/

Pozdrav,

Milena