Ako želimo (a želimo, iskreno se nadam) da greške koje pravimo po putu života i roditeljstva normalizujemo a ne satanizujemo, i da našoj deci prenesemo da je ok grešiti (mislim na nenamerne greške), onda moramo i da naučimo i da se izvinimo.

Pravljenje grešaka je deo učenja i deo toga što smo ljudska, pogrešiva bića.

Nema osobe koja ne greši, samo je pitanje šta sa tom greškom radi.

A) Da li se zbog greške stidi i misli kako je ona greška i manje vredno biće, ili,

B) iz greške izvuče neku pouku i iskoristi tu lekciju da u sledećoj situaciji postupi bolje.

Pisala sam vam već, ja sam dugo bila osoba pod A. 

Onda sam shvatila koliko je za celokupno prihvatanje sopstvenog bića, ljubavi prema sebi i napretka bitno da na greške gledamo kao pod B. 

Upamtite:

Ne možete svoju decu naučiti nešto što sami ne primenjujete - da vole sebe, da prihvataju sebe, da praštaju sebi i drugima, da greše, da žive slobodno. 

Često kažemo deci - kada napraviš neku grešku koja je naštetila drugome, izvini se. 

Ali ako dete/osoba ne misli iskreno (ne vidi da je pogrešilo i ne kaje se), onda će to izvinjenje biti čist promašaj. 

Kako NE zvuče izvinjenja, a često ih čujemo?

1. Umanjivanje - “Ja sam SAMO….”
2. Prebacivanje krivice - “Žao mi je što si TI…”
3. Uslovljeno - “Izviniću se AKO…”
4. Deža-vu izvinjenje “VEĆ SAM REKAO da mi je žao…” (a nikad nije)
5. Ne misli stvarno -“Verovatno bih trebala da se izvinim…”
6. Fantomsko - “Žalim jer sam…” (a nigde ne kaže - izvini)
7. Iznuđeno - “Rečeno mi je da treba da se izvinim”
8. Generalno, nespecifično (i time bez preuzimanja odgovornosti) - “Izvinjavam se ZA SVE.”
9. Menjanje teme “Ma dobro, dosta o tome…”
10. To je što je - “Ti da znaš da sam JA TAKAV…”
11. Ipak ne - “Izvini ALI…”

Poznato?

Šta izvinjenje jeste i kako treba da zvuči?

Najteže nam padaju greške koje su povredile nekoga. 

Ako mi zagori mleko i ulepi se šerpa, da pogrešila sam jer sam stavila na jaku “vatru” ali neću se zbog toga gristi ceo dan.

Ali ako se zbog moje greške naruši neki odnos i te kako će me to pratiti, ne samo jedan dan već sve dok se taj odnos ne popravi.

Ne prepoznajemo li zrelost upravo tako što neko istupi i preuzme odgovornost za svoj postupak?

Deca to tek uče i vežbaju. 

I nije im lako da se izlože toj neprijatnosti i kažu da su pogrešili. Ali, to je nužno ako želimo da izrastu jednom u zrele ljude.

Ipak, moraju da imaju pravi primer pred sobom kako se to radi da bi i sami naučili.

Da biste popravili neki narušen odnos, izvinite se iskreno. 

Šta možete da kažete?

"Izvini jer sam JA (rekla, uradila, zaboravila…)" - JASNO I GLASNO IZVINI + PREUZIMANJE ODGOVORNOSTI

"Ono što sam uradila povredilo te je jer ..."(si očekivala, nadala se, planirala…) - RAZUMEVANJE TUĐE PERSPEKTIVE

"Sledeći put ću da…" Ili "Volela bih da pokušam da ovo popravim tako što ću…" POKAZUJEMO DA IMAMO NAMERU DA ISPRAVIMO GREŠKU I NE PONAVALJAMO JE

Reci mi ti da li mogi nekako da ti nadoknadim? DAJEMO PROSTORA DRUGOJ OSOBI DA ISKAŽE ŠTA O SVEMU MISLI.

Važno je da imamo priliku da je čujemo, da vidimo šta ju je najviše povredilo, da čujemo predlog za neki buduću kompromis možda.

Praktikujete li vi prava izvinjenja? A dobijate li ih?

Koliko lažnih izvinjenja čujete ili možda i sami grešite u izvinjavanju?

Do idućeg utorka pozdravljam vas,

Milena