Kada mi se jave roditelji da bi da uključe dete u terapiju, uvek prvo sa njima obavim razgovor a onda dođe cela porodica.

Sećam se jedne mame, zvaćemo je Lidija, koja je došla sa klincima i upornom sinčiću koji je hteo da skine nešto sa police dva, tri puta ponovila da to ne može da dobije. Onako smireno, lepo, učtivo. 

A kada je on naredni put tražio, tako oštrim i ledenim glasom je prosiktala "ne može, prekini" da je mene preseklo preko stomaka. Dete se zaledilo, pognulo glavu i otišlo dalje. 

Šta se tu desilo i zašto je njena rekacija bila tako nagla?

Nije bilo gradacije. 

Nije bilo upozorenja, neverbalnih naročito, da je ona frustirana. 

Kada smo kasnije pričali o tome, rekla mi je da je to često slučaj. Da pokušava lepo, lepo a onda pukne. 

Sa njom sam podelila svoj doživljaj - iako sam ja odrasla osoba, koja razume situaciju osetila sam se nesigurno. Preplašila me je na trenutak jer je došlo niotkuda. Dečja reakcija mogla je bude samo intenzivnija. 

Jer nepredvidivost je ono što je najteže.

Deca koja rastu uz nepredvidive roditelje (pričam o tome kada roditelji često reaguju nepredvidivo) često postaju ono što se zove "people pleaser-i" tj. oni koji udovoljavaju drugima. 

To su mnogi od nas na ovoj listi.

Oni koji prate svaku reakciju drugog i odmah menjaju svoje raspoložnje i odgovore kako se menja raspoloženje te osobe.

Jer ne želimo da se duga osoba naljuti, da nas ne daj bože odbaci ili nešto slično. 

Mislimo da ako iskažemo svoje mišljenje i neslaganje automatski ugrožavamo svoju pozociju i "milost" u kojoj smo. 

Mnogo se kasnije mora raditi na tome (verujte mi, iz iskustva pričam) da se naše samopoštovanje ne bi poljuljalo svaki put kad nismo nekome po volji. 

Znam da Lidija to nije želela za svoje dete.

Samo nije umela da se iskontroliše i da se zaustavi na vreme.

Moj rad sa ovom mamom je išao u smeru da nauči da prepoznaje signale svog uma i tela - šta se u njoj dešava i da nauči da iskomunicira (najavi i pokaže) kako se oseća. 

Objasnila sam da postoji nešto što se zove "prozor tolerancije" i šta su smanjena i povećana budnost. 

Zamislite kao svetla na semofru:

ZELENO

"Prozor tolerancije" je optimalna zona pobuđenosti - u kojoj normalno možemo da se nosimo sa svakodnevnim izazovima i stresom.

Znači tu smo, prisutni smo, racionalni smo iako osetimo frustiranost, možemo da se iskontrolišemo. 

To je stanje smirenosti, kada su stvari pod kontrolom i kada efikasno funkcionišemo. 

CRVENO

Ima dve krajnosti:

Smanjena pobuđenost (usporenost, umrtvljenost, uspavanost, depresija, gašenje sistema) kada delujemo kao iz nekog bunara i sa odloženim startom

Povećana pobuđenost (ekspolozivnost, lako planemo, ljutnja se začas javi, izgubimo kontrolu dok pucneš prstima, stanje gde bismo ili u borbu ili u beg). 

Osobe koje su imale neko traumatsko iskustvo češće reaguju ovim ekstremima. 

Poenta je da naučimo da prepoznamo kada smo u ŽUTOM i da onda uskladimo sve reakcije sa tim.

To je stanje zovemo stanje disregulacije - ono kada još nismo izgubili kontrolu, ali na putu smo ka tome. 

Ili idemo kad smanjenoj pobuđenosti pa počinjemo da osećamo da se udaljujemo i "gasimo" ili osećamo kako raste ljutnja. 

Važno je da prepoznamo simptome koji su za nas karakteristični - npr. kako dišem, kakva mi je postura, položaj tela, kako pričam (ubrzavam li, povisujem li ton), šta pomislim, u kojim se situacijam to najčešće desi pa mogu da očekujem i lakše prepoznam...

Jer svesnost je uvek prvi korak. 

Kada znam šta mi se dešava mogu i da utičem na to. Ako ne znam, biću nesvesna i praviti više štete i sebi (jer da se ne lažemo, niko ne voli da se ponaša bez kontrole i da drami i galami), i drugima (jer na njih galamimo). 

Šta može da pomogne da se taj prozor tolerancije proširi? 

To je individualno - za mene je to šetnjau šumi (gradska mi i ne pomaže toliko), gledanjeu vodu, hodanje bosa po travi, muzika i ples (bukavlno stavim sluške i odvrnem muziku i đuskam sama po kući), pisanje (nekog nazovi dnevnika), čitanje nekih lakih romana i tako...

Pomaže mi i svesno disanje i polako, lagano izdisanje. 

O nekim od tehnika biće više reči u nkeom sledećem mejlu. 

Do tada, posmatrajte malo sebe i lovite svoje reakcije i šta se dešava. 

Do iduće godine i novog mejla,

grlim vas i želim vam lepe, mirne i nasmejane praznike. 

Milena