Nedavno smo se preselili u novi stan. Napokon imamo naš stan, uređen onako kako mi želimo i kako nama treba i prija. Skućismo se posle 15 godina podstanarstva.

Mnogo nam je prijatelja prošlo kroz kući da vidi gde smo se uselili, da nazdravimo i nadoknadimo propuštena druženja zbog naše zauzetosti renoviranjem i opremanjem stana. 

U jednoj od tih poseta, jedan prijatelj je mi kaže:

- Kad smo se mi preselili (žena, dete i on), ja sam na sebe preuzeo da organizujem kuhinju. Em Mira ne voli i nije tip za to već samo koliko mora, em često i ja kuvam pa meni to ne pada teško da onda organizujem kako treba. Gledao sam mnogo dobre tutorijale na youtubu o tome kako da organizuješ kuhinju.

Ja ga zainteresovano gledam i čekam nastavak jer smo na svežem početku, pa da iskoristim i ja te trikove kad su tako dobri.

Šta si naučio i primenio iz toga, pitam.

- Znaš, čaše je najbolje da stavljaš iznad sudopere jer se tu najčešće koriste, a šolje iznad šporeta jer kad kuvaš kafu da ti budu na ruku. Tanjire negde dole jer su teži...

Nastavlja on tako, a u meni se najpre javlja zbunjenost.

Ja već počinjem da slušam sa nevericom. Šta mi priča ovaj čovek, zašto je tako ozbiljan dok to govori kao da otkriva toplu vodu?

Dok sedim i dalje pomno slušam, osećam kako se polako srozavam u stolici. Promaljaju neka tuga i spoznaja iz mene.

Jer to što je meni prirodno, logično, što u kući pokupiš i naučiš, ŠTO TI SE PODRAZUMEVA, neko mora da gugla. Da gleda tutorijal. 

I nema tu ni zrna podsmeha. Zaista. Samo miks emocija. 

Mene je to učila majka. I to ne čak ni eksplicitno, nego to vidiš u kući. Naučiš usput. 

I eto je zahvalnost što sam rasla u takvoj kući i što imam takvu majku.

Evo je i tuga jer shvatam (po milioniti put u životu :)) da nismo imali svi iste uslove za život. 

Oktobar je mesec zaštite mentalnog zdravlja. Između ostalog i zato ću ga posvetiti govoru o krivici i strepnji kod nas roditelja i (ne)opravdanosti konstantne brige - da li smo pružili dovoljno, da nismo nešto propustili, DA LI SMO IH UPROPASTILI, da li ih učimo svemu što treba, da li smo dovoljno dobri (jer se to u onoj anketi baš izdvojilo kao vama bitna tema), želim da vam kažem 3 stvari:

Prvo, 

Realnost je da to što ja iz kuće nosim znanje o tome kako orgaizovati kuhinju ne znači, apsolutno, da on ne nosi pregršt drugih znanja i veština koje je pokupio od svojih roditelja i u svojoj kući, a koje ja možda guglam ili učim sada. Dakle, ne mo že mo kontrolisati sve, i zato, opustite se i budite svoji.

Neko guglanje (ili odlazak kod psihologa nekad) vašem detetu ne gine. 

Drugo, 

Deci će u nasledstvo ostati sigurno i neke loše stvari - neki nerazrešeni porodični obrasci, neke usvojene loše navike ili možda neka transgeneracijska trauma - jer ništa na svetu nije samo belo ili samo crno pa ni nasleđe, ALI znajte da sa svakim korakom u promeni svesti koji vi pravite, sa svakim jačanjem vas kao roditelja, sa svim sitnim koracima i pričom o emocijama radite veliku stvar da vašoj deci što manje ostane tog tereta. SVAKI TRUD SE ISPLATI, stvarno duboko verujem u to.

Treće, 

Ukoliko i vi uzimate zdravo za gotovo šta sve znate i mislite da to nije "ništa specijalno" znajte da je možda baš to znanje nešto što je nekome preko potrebno (i koje neko baš danas traži na yt). 

Stoga bi mi bilo drago da na osnovu ove priče, sastavite neki spisak ili bar zastanete na 5 minuta i pobrojite šta sve vi svojim bićem, radom, trudom i znanjem ostavljate u nasledstvo svojoj deci? (Biće mi jako drago da podelite taj spisak sa mnom, ali naravno najpreče je da ga uopšte napravite). Sigurno će se tu naći baš vrednih i predivnih stvari.

A kada smo već kod stvari koje se vama podrazumevaju a neko drugi ih ne zna, ako razmišljate o promeni posla ili započinjanju nečega svog, moja koleginica i prijateljica Mila Muškinja će držati besplatnu radionicu "Kako da u moru biznis ideja pronađeš svoju" i možeš da se prijaviš na nju OVDE. 

Kada sam ja započinjala svoju poslovnu priču, želala sam da decu naučim, iliti da im ostavim u nasledstvo stav da:

-pokušaju iako se boje i nisu sigurni

-da je neophodno raditi (nekad bogami naporno) i boriti se za ono što želiš

-da to što u našem gradu tako nešto što ja radim ne postoji ne znači da neće uspeti

-da je ok i da ne uspeš, dići ćeš se i ići dalje

-da žena može, ume i treba da radi ono što voli i da od toga dobro zarađuje 

-da uvek ulažu u sebe i znanje

-da daju šansu i sebi i ljudima koje sreću usput

.

.

.

i još mnogo toga. 

Čekam vaše spiskove. Šaljem vam zagraljaj.

Do idućeg mejla, budite mi vedri kao ovaj lepi oktobarski dan. 

Milena