Pozdrav dragi narode!

Možda ste primetili da u vaš inbox slećem otprilike svake druge nedelje. 

Više je razloga za to - em mi je neki izazovan period po mnogim pitanjima pa se slažem, preslažem, premišljam i sređujem i želim da ispoštujem sebe u tom procesu i da se ne silim previše (što i vama predlažem), em računam da imam dovoljno kredita kod vas pa da mi nećete zameriti. 

Želim da vam pišem kada osećam da pišem iz duše, kao što i inače pišem a ne da odrađujem stvari samo zato što nisam poslala mejl a trebalo bi.

Plus, radim individulane konsultacije sa ljudima koji prolaze moj video kurs za roditelje pa mi je to prioritet da se u punoj formi posvetim njima. 

Juče sam na profilu pisala o poređenju i tu sam navela razloge zašto to nije dobro (možete to pogledati ovde).

Ono što tamo nisam pisala, i što je mnogo dublja priča jesu implikacije na odnose - sa sobom, sa onima koji te porede i sa onim sa kojima te porede.

Skoro sam bila na nekoj standup predstavi Semira Gicića, i čovek navodi kako ga je majka stalno poredila i zamerala mu što nije kao ovaj ili kao onaj, što se ne ugleda na njih. A kada taj neko (sa kim ga poredi) napravi neki kiks i kad pogreši te se majci na to ukaže, njen odgovor je "šta mene briga za druge, ja gledam samo tebe".

Jesu li vaši radili to?

E tako vam je nekako bilo i u mojoj kući. Samo što nije bilo toliko poređenja od stane mojih roditelja koliko od rodbine koja je bila prilično čest gost u našoj kući. 

Vrlo često slušala sam o nečijoj predivnoj, prelepoj, prepametnoj, presnađenoj i od strane društa obožavanoj deci dok iz usta mojih roditelja tako nešto nije izlazilo. 

Šta sam ja kao dete zaključivala na osnovu toga?

Ako se moji roditelji ne bune da i mene tako hvale ili "brane" onda ja sigurno nisam tako dobra.

To znači da su ta deca bolja. Da su stvarno pametnija, sposobnija, lepša...

Da li znate kakve je to implikacije imalo na moje samopouzdanje?

Ja sam do skoro sebi bila ružna. Tražila i isticala mane. Uvek za sebe mislila da sam jedva neki prosek ili ispod proseka. Nisam umela da prihvatim kompliment jer sam mislila da je puko laskanje i manipulacija. 

Kada sam u zrelim godinama mogla sa terapeutkinjom da proradim sve to, i kada sam mogla sa drugim ženama da pričam o tome znate šta sam zaključila?

Da je mnooogo takvih sličnih priča. Da mnogo žena za sebe, na žalost, misli sve to. 

Elem, ja sam to proradila i sada sebe doživljavam lepom, pametnom i vrednom ljubavi i druženja ali ono nad čime se često zamislim je kako da taj osećaj i sliku o sebi prenesem svojoj deci. Da ne ponavljam greške. 

I zato stalno govorim rečenice poput "i mesec i sunce sijaju, ali drugačije ali jedno i drugo su nam potrebni" ili "i ruže i bele rade su lepe iako ne liče uopšte jedno na drugo"a sve u cilju da normalizujemo različitost. 

Drugi deo priče, vezan je za odnos sa onima koji te porede (sudijama, kako ih ja zovem). 

Onima koji se ne libe da krajnje subjektivno iznose zaključke (ili kao mama ovog standup komičara- kad joj odgovara).

To je da će dete imati osećaj da je stalno na nekom testu ili da nikada ne može da zadovolji te standarde jer neko uvek nešto bolje radi. 

Kao posledica toga - dolazi to da više ne želimo da smo u blizini te osobe ili da je ne gledamo kao prijateljski naklonjenu nama.

E sad, ako su roditelji ti koji stalno porede - kako da se dete skloni od njih? 

Fizički nikako, ali može prestati da vrednuje njihovo mišljenje. I onda i ono konstruktivno što kažu može se posmatrati kao kritika jer dete biva iziritirano stalnim poređenjem i očekivanjem kritike.

I treće, odnos sa onima sa kojima nas porede.

Opet, ako je to neko tamo "levo" dete ili osoba, nebitna za naš život, pa, nekako ćemo se i snaći ali ako je u pitanju neko naš bližnji - brat, sestra, blizak drug koji su uvek po mišljenju naših roditelja bolji, kako ćemo tu osobu doživljavati (često ni krivu ni dužnu)?

Kao rivala, kao nekoga sa kim mi ne možemo biti mi (jer kao takvi nismo dovoljno dobri), a iz toga se razvija cinizam, zameranje, stalno odmeravanje... sve ono što opterećuje odnos.

I ono šta ga vodi ka trajno disbalnasu u odnosu gde neko stalno ima osećaj više, a neko niže vrednosti. 

Nakon svega, vredi li porediti dete i javno kritikovati nedostatke?

Pa rekla bih da je cena prevelika.

Ako želite da učite kako da gradite trjano dobar odnos sa decom i kako da se lakše razumete, video kurs za roditelje dece do 7 godina će vam biti sigurno dobar izvor informacija.

Do narednog mejla, pozdravljam vas tako lepe i dobre kakvi jeste. 

Zagraljaj,

Milena