Dok sam odrastala u kraju kod nas je živela porodica koja je mnogo hvalila svoju decu za sve. Toliko su svaki dan sipali hvalospeva da bi moja baka onako zajedljivo rekla, nemogavši više da ih sluša kako je sve kod njih uvek sjajno: "Jeste, kako da ne... Njihovo je svako jaje dvožučno."

Dvožučno jaje je jaje sa dva žumanca. Otud više vredi. Retko je, a vrednije (kalorijski i nutritivno svakako).

I to je kod nas u kući kao bio loš model podizanja dece i komunikacije.

I brat i ja smo bili dobri đaci, marljivi da pomognemo po dvorištu i po kući šta treba, isto društveni, isto lepi, noramlni ali naše ništa nije bilo dvožučno nego se podrazumevalo.

Za sve isto što smo bili/radili/postigli komišije drugari bi dobijali hvalospev a mi klimanje glavom ("bravo" je utkano u taj klim glavom, bar smo mi tako verovali).

O ovome nisam mislila dugo, i verovatno se toga ne bih ni setila da mi nisu bili neki rođaci na ručku skoro koji su toliko veličali postignuća svog sina koji je sada odrastao čovek.

Pa kakav je on bio kad je bio dete, pa to ne biste verovali (po cenu da zvučim zajedljivo kao moja baka, ipak ću reći - ne biste verovali jer se graniči sa fantastikom).

Ipak, baš mi je nekako to značajno bilo jer me navelo da preispitam svoje stavove.

Jedno od uverenja koje nosim iz porodice, a koga sam sada svesna i mogu kritčki da mu pristupim je:

"Ne hvali se. Budi dobar, trudi se, uspij, ali ne hvali se.

Čekaj da neko drugi sa strane primeti tvoj uspeh i pohvali te. Ali čak i tada ne leti visoko nego nek ti se to podrazumeva, ma koliko da si uspešan."

Šta je problem sa ovakvim pristupom?

To što meni niko (od meni važnih figura - mama, tata) u detinjstvu nije rekao da sam pametna.

Da sam lepa.

Da sam kreativna.

Da sam nešto posebno uradila.

I ja sam tako do kraja fakulteta išla misleći kako se sve što jesam i postižem podrazumeva i da to nije ništa posebno. Da ja nisam ništa posebno.

Čak i kad bih mogla da uradim najfantastičniji stvar na svetu (zaustavim rat ili platim lečenje svoj deci na svetu) treba da čekam da neko to primeti i pohvali, a nikako da pričam na sav glas i zbog toga budem ponosna na sebe.

Ja nisam naučila sebe da pohvalim i da odam sebi priznanje za sve što jesam. Da prihvatim sebe takvu kakva jesam nego sam uvek gledala u mane i šta sve još treba da se popravi. Samim tim, uvek sam bila nezadovoljna sobom.

To vremenom može da vodi u poziciju žrtve i osećanja zajedljivosti i zavidnosti. ("Kako mene niko ne primećuje a tako sam xy, a vidi njega/nju svi hvale kao da je ne znam šta...")

Dok, hvala bogu, nisam srela ekipu ljudi na faksu (nas 7 se družilo) koji su tako lepo znali da podrže. Da pohvale, da uveličaju (ne mene, već međusobno svačije uspehe) da je to bilo lekovito za moju sliku o sebi.

Vidiš da može i drugačije.

Vidiš da ono što radiš vredi.

Psihologija nas uči da ne treba da decu pravimo zavisnim od pohvale spolja. TAČNO!

Ali treba da ih naučimo da sami primećuju i hvale sebe, da podrže sebe i potapšu se po ramenu, a to će moći ako o sebi čuju lepe stvari.

I da treba da znaju da pohvale i druge, a to će znati ako nauče od vas.

Takođe nas uči da ne poredimo decu. TAČNO, i zato nema potrebe da govorimo "ti si NAJpametnij, NAJbolji đak, NAJlepša devojčica..."

Ali treba im reći:

"Lep/a si."

"Pametna si, baš si o tome lepo promislila."

"Vrlo si vešt i spretan. Zadivljena sam."

Nije bitno da budu najlepši, najbolji i sl. Nije bitno da budu prvi jer sigurno neće biti prvi u svemu.

Ali to ne znači da ne treba da dobiju pohvalu za ono što jesu.

To hrani samopouzdanje. Ne pumpa ga lažno ako je to što pričamo istina i ako verujemo u to. Ako se taj sjaj i ponos vide u našim očima.

Treba da gradimo njihovu sliku o sebi sa pozitivnim karakteristikama, sa osvrtom na dobro. Jer naše se reči direktno utkaju u njihovo poimanje sebe.

Psihologija nas uči još i da više hvalimo trud, posvećenost nego ličnost ili samo postignuće. "Baš si se potrudio da ovo nacrtaš, čestitam na petici (a ne bravo, baš si talentovana, sjajan ti je crtež) jer kao hvaleći trud potkrepljujemo da se dete i dalje trudi.

ALI, ako mi niko nikad nije rekao da sam talentovana ja se neću ni truditi jer ću misliti kako Una, Ceca i Boža jesu talentovani jer im to pričaju pa kako ja netalentovana da se takmičim sa njima.

Ja nemam dara, zaključila bih.

Zato je važno da izmikasmo i kovanje u zvezde povremeno i tapšanje po ramenu. Ne treba "padati u nesvest" i hvaliti besomučno nešto neutemeljeno, pa ni ono utemeljno ali ne treba ni gledati da je samo izvrsno je dovoljno dobro i da se ono podrazumeva.

Da me ne razumete pogrešno. Nije cilj stvoriti male egocentrike koji misle da su bogom dati za sve, umišljene i arogantne. Nego prepoznati kvalitete koje dete ima i podržita tamo gde treba.

Šta znam...

Nije lako...

Kao ni u ostalom, sve drugo u roditeljstvu.

Budite mi dobro do sledećeg utorka,

Milena