Godina dešavanja 2017. 

Sa suprugom i jednom ćerkicom živim u Beogradu, u podstanarskom stanu u kome me 51 stvar nervira i nije po mom ukusu i meri. Ili je sve toliko već pohabano da mi baš zato ide na živce, a ne želim da kupujem ništa jer... "to nije naš stan i neću da ulažem u tuđe"! (Kakva glupost! Pa ko spava na tom krevetu nego mi?)

Radim na poslu koji me iscrpljuje, cedi, melje... Odem oko pola 9, dođem u najboljem slučaju u 6. Svesna sam da mi to nije trajno rešenje i da nije održivo i da ga ne želim više, ali baš sam dobila unapređenje i samo da se sad dokažem (kome? sebi, naravno :( )

Ja željana deteta, dete željno mene. Krivica koju osećam prema njoj je gotovo opipljiva. Curi iz mene koliko sam njome natopljena. Nekad bukvalno curi, kroz suze od osećaja tuge i nemoći, nekada kao para na uši od frustracije (koju ne prepoznajem da je odatle). 

Trudim se da kuvam redovno i nabavljam stvarno što možemo zdravije jer i ovako je previše stresa, ne želim da se razbolimo. Skuvam, ali pola bacimo jer smo toliko malo kod kuće ili smo se već najeli gluposti da nam nije do toga. I to me nervira. Dobro, bar dete jede kad dođe iz vrtića pa dadilja ima šta da joj da. 

Kad dođe vikend, ne znamo šta bih pre - da li da budem sa detetom, da se vidim sa prijateljima, da provedem vreme sa mužem, da se naspavam, da malo sredim kuću...

Poznato možda?

U to vreme, već izvestan period sam išla na psihoterapiju. 

Odem na seansu a onda ili ne znam šta bih pre rekla (vertilirala) ili sam pogubljena. 

Pitanje koje sam najviše mrzela (čuj ovo!) dok sam na terapiji pa mi odlutaju misli ili ne znam šta da kažem je:

"Gde si? U čemu si sada? O čemu misliš?"

Je*o te, nervira me kad me terapeutkinja to pita, a plaćam je da me to pita.

Znam da sam u tom trenutku bila u ozbiljnom burnout-u (sindrom pregorevanja koji se najčešće vezuje za posao). Samo što ja nisam pregorela zbog posla nego zbog života. Zbog odluka koje sam sama donela i stvari na koje sam se sama obavezala iako toga u tom trenutku nisam svesna nego mislim da mora tako i da te život melje a ti nemaš ništa sa tim.

A kada si u buroutu, svako pitanje, svaka pa i najmanja odluka može da bude okidač da planeš, vikneš, rasplačeš se...

Jer već je milion odluka koje u toku dana donosiš i za koje si odgovorna. 

Samo delić misli ujutru mi je bio:

Šta da obučem detetu za vrtić? Tih, trebalo je da joj ponesem i jaknicu, sveže je. Jao, prerasla je ove cipele - kako nisam ranije primetila da ih je prerasla, jao jadno dete, kakva sam ja majka?

Zakasniću na posao, nema busa. Jaaao, zaboravila sam ručak koji sam sinoć do 11 čekala da se skuva da bih ga danas ponela, bože koliko sam neorganizovana. Koji sam ja kreten.

... i tako u nedogled kroz dan.

I onda odem kod terapeutkinje a ona me pita "o čemu misliš? kako je u telu?" i sl.

I ja se raspadnem. 

Ne mislim ni o čemu jer mislim o svemu. 

I onome što je bilo i o onome što me čeka kad izađem odavde i onom scenariju koji može da bude za 20 godina. 

I onom detetu koje sam ostavila kod kuće i tome kako ću je upropastiti jer ne mogu da postignem ono što su svi postizali i pre mene bez problema (naše mame, bake i sl.). Mislim o tome kako ne volim sebe zbog toga, ali moram da izdržim jer sam potrebna njoj i da budem tu za nju. 

I pita mene moja terapuetkinja: 

"A kako to misliš da ćeš biti tu za nju, kada toliko nisi dobro?

Detetu treba mama, ali zdrava mama, prisutna, većinom zadovoljna. Ti samo daješ, daješ, daješ i tako prazniš rezervoar. Šta ćeš kada se isprazni?"

Evo ga još jedno "moram".

Moram da budem dobro. 

Bum Tras! Evo ga dno. 

Evo ga sve ono što znam, znam da znam, i u dubini znam šta treba da uradim, ali nikako da stvarno krenem da to sprovodim jer... "nema ko drugi, moram ja". 

I onda sam krenula u rikverc i počela da učim ono što bebe i deca dobro znaju, (ali usput dok odrastamo i mislimo da su rezultati pokazatelj toga koliko vredimo mada to ne priznajemo ili ga nismo ni svesni zaboravimo), a to je da budemo tu, prisutni u ovde i sada , da prepoznajem i komuniciram svoje potrebe. 

Da budem zahvalna za ono što jeste sada i pogledam sve ono što je dobro, uz uvažavanje (nikako negiranje!) onogo što bi da menjam, što mi se ne sviđa.

Znam da i vi znate, i da ste to čuli 100 puta ali stvarno, stvarno shvatite da NIKO neće doći da nas spase, i da to moramo sami. Da mi moramo svesno da promenimo odluke i postupke koji se tiču našeg života ako želimo neku promenu.

Ako bi i ti najradije da odeš na odmor na mesec dana, sama i bez telefona i mejlova i svega i svih, i ako si željna i spavanja i odmora jer uveče ne možeš lako da se isključiš nego prebiraš po glavi šta si sve zeznula u toku dana, razumem te. 

Ok, ne možeš da odeš na mesec dana, ali sigurno možeš:

- da uzmeš pauzu 5 minuta dok radiš i samo sediš na ovom oktobarskom suncu i osetiš ga na koži

-pitaš sebe kako si i u skladu sa tim odustaneš od nekih obaveza (većinu smo ih ionako nametnule sebi nisu nužne u ovom trenutku ako nismo dobro)

- ustaneš i popiješ čašu vode ili odeš do wca čim osetiš potrebu, a ne 3 sata kasnije (jer ni ne prepoznajemo potrebe svog tela, na "ignoru" nam je telo veći deo dana sve dok ne počne da boli)

- učiš da svesno voljno, ne odgovoriš automtski kad te neko nešto pita nego da kažeš "razmisliću pa ti javljam"

-šta god ti prija i puni baterije, a da je izvodivo

Nemoj da čekaš da se razboliš da bi uzela pauzu.

U pravu si (kao što sam i ja bila u pravu), trebaš svom detetu, trebaš sebi i partneru ali to neće ići ako ti nisi dobro. 

Ja sada 2023. živim prilično (ne potpuno) drugi život i moja dinamika dana ne izgleda ni blizu kao 2017. Nešto sam izgubila, svesno sam se odrekla ali mislim da sam za kvalitet svog zdravlja i života dugoročno mnogo dobila. I dalje učim da se okrenenem mnogo više svom telu, trenutku, da ne budem stalno u mislima i glavi nego da radim mnogo više stvari koje me raduje. Mnogo brže prepoznajem i reagujem kada mi nešto fali. Ne čekam da dogori.

BONUS za ovu čitalačku zajednicu



Sa ovog mesta sada mogu mnogo bolje da te podržim i zato ću sledeće srede, 1. novembra u 20.30 uveče (kad deca kreću na spavanje) održati jedan besplatan zoom sastanak za ljude koji čitaju moje mejlove.

Slobodno dođi, spremi pitanje i javi se da se upoznamo i popričamo. Videćeš koliko je mama sličnih tebi tu i koliko delite iste nedoumice i probleme. 

Link ti šaljem u sledem mejlu, a sada samo želim da te obavestim da možeš da isplaniraš.

Do tada, budi mi dobro.

Milena