Dragi moji, dobro došli na moj njuzleter :)

Kroz mejlove ću sa vama deliti razne priče. 

Cilj je da iz njih nešto naučimo, podsetimo se, nasmejemo se ili postaknemo neko razmišljanje.

Evo prve takve, moje lične od pre par nedelja.

Pre praznika sam sa porodicom bila na mini odmoru. Starija ćerka (6 godina) i ja smo išle da kupimo nešto za jelo dok su suprug i mlađa ćerka ostali u apartmanu.

Volim sa njom da idem u šetnje jer se tokom njih baš zbližimo, povežemo i upoznajemo. Volim da kažem „upoznajemo“ umesto „ispričamo“ jer stvarno imam utisak da stalno nešto novo vidim i spoznajem kod nje kako raste, sazreva i „dodaje“ nove nijanse svojoj ličnosti.

Već smo dobrano promrzle jer smo obišle skoro sve brze hrane ne bi li ispunile želje i porudžbine svih. Kao što jedan žena-sapatnica reče, ja nisam žena ja sam Glovo.

Na povratku „kući“ čule smo jednu devojčicu (1,5 -2 god) kako plače. Meni se ote „Oooo, bebi mali, vidi kako plače, ispala joj je cucla pa se rastužila“.

-         A što si ti, mama, takva?

-         Kakva?

-         Pa takva – za sve brineš.

-         Kako misliš za sve?

-         Pa za sve – za ovo dete koje ne poznaješ, za onu kucu malopre što si joj dala parče lepinje jer se smrzala i pokisla. Brineš za svako dete i svima se smešiš i javljaš u prolazu, a ne znaš ih. Uvek se nekako raznežiš kada nekom nešto fali. (Oduševila me je sa „raznežiš“ - isplatilo se što smo joj stalno govorili kako se oseća/osećamo pa sada zna da prepozna i imenuje emocije).

-         Pa ne znam, rekoh. Takva sam.

I stvarno jesam. Uši su mi kao antene kad sam u blizini dece – sve čujem. Uvek sam bila osetljiva na dečju bol i patnju. Na nezaštićene.

Sada znam da je to što sam postala dečji psihoterapeut zapravo bilo neminovno.

Ali dugo ja nisam tu svoju osetljivu stranu puštala da bude vidiljiva jer u mojoj sredini osetljiv = slab

slab = onaj koji manje vredi

a to je isto što i = onaj koji je teret (koga treba odbaciti).

Od mene se očekivalo da budem jaka i sposobna (kao da je stvarno da ako si osetljiv si nesposoban), tako da sam i ja nesvesno naučila da ne pokazujem tu svoju ranjivu stranu.

Što bi danas rekli, izgubila sam autentičnosti.

Važna stavka je ta autentičnost, znate?

To ko smo zapravo, šta želimo. Kako stojimo, kako hodamo, kako pričamo, kako razumemo svet. To da shvatimo i prihvatimo svoju različitost. Da shvatimo da je to blago a ne teret, jer baš takvi doprinosimo svetu. 

Plašila sam da kažem i budem što jesam jer šta ako se nekome ne svidi? Šta će mama reći? Da li će se tata razočarati? Da li će me drugari odbaciti?

„Ne možeš mimo sveta“ – koliko sam samo puta to čula.

A to je značilo – uklopi se, ućutkaj taj glas koji ti kaže da nešto želiš/ne želiš drugačije od onoga što si do sada videla u svojoj okolini.

Toliko sam se vremenom uklopila da ni kad sam dobila šansu da sama nešto biram ja nisam znala šta bih. Otupeo je taj moj autentični glas.

Ja sam se svojoj autentičnosti vraćala kroz psihoterapiju. Kroz čitanje. Plakanje.

Znala sam zašto to radim.

Moram biti načisto sa tim ko sam ja kako bih svojoj deci dopustila da one budu to što jesu. Kako njih ne bih sputavala i uvukla u jednu transgenracijsku grešku zvanu „ne talasj, ne upadaj u oči, budi dobra devojčica“.

Kako bi moje ćerke znale da su vredne i važne baš takve kakve jesu ma koliko to bilo različito od onoga šta sam ja i koliko mi se to sviđalo ili ne. Kako bi imale dozvolu za to.

Koliko vi sebe puštate da budete to što jeste bar pred svojom decom? Da budete ranjivi i osetljivi? Ili uvek glumite da ste jaki i ne puštate kontrolu?

Mislite o tome...

Do sledećeg utorka, budite mi zdravo!