Rekla sam detetu da pokupi igračke.

Nije pokupila.

Pomislila sam kako me ništa ne sluša i kako moram sve da ponovim 100x ili da podviknem.

Ili da se natežem dok to ne uradi.

Ili da ih prosto pokupim ja.

Ta misao me je dalje vukla u sledeći krug pakla zvani "ja sam loša mama, čim me deca ne slušaju. Ne znam da ih vaspitam".

I dalje, "Ne bih volela da izrastu u ljude koji su aljkavi i ne vode računa o svom prostoru, a idemo ka tome jer neće ni igračke da pokupe."

"Ako im sada nije stalo da me slušaju, tek kad budu tinejdžerke me neće slušati ništa."

"Postaće ljudi koji ne poštuju druge", pomislila sam...

Tuga, osećaj bespomoćnosti, razočarenja i ljutnje kolale su u meni. Osećaj ličnog promašaja i beznađa.

Srećom u tom trenutku povuče promaj i lupi prozor pa me trgnuše.

Gde ti ode, ženo draga? U 2032. godinu kad ti deca budu tinejdžerke? U 2045. kad budu studenti ili mladi ljudi?

U prethodnom mejlu sam vam pisala o percepciji i tome čime je obojeno kako vidimo svet.

Ali danas želim da tu priču nastavim o tome da osim te primarne percepcije, postoje i sekundarna, tercijarna i tako dalje.

Uzmimo moje misili sa početka mejl.

Kenula sam od činenice da dete nije pokupilo igrčake iako sam joj rekla.

Ja sam to percipirala / doživela kao da me ne sluša.

Pa sam na to dodala filter kroz koji to gledam - kako moram da uradim ovo ili ono da bi me poslušale i zaključila da sam ja loša mama jer ako sve to moram da radim (podsećam, ponavljam 100x, viknem i sl.) znači da ne umem da vaspitam decu.

Pa sam otišla u budućnost i generalizovala i neosnovano zaključila kako će izrastu u ovakve i onakve ljude.

Shvatate koliko sam daleko otišla i koliko su me neprijatna osećanja tamo daleko pratila?

Što bi mi psiholozi rekli, preplavila su me osećanja. Neka imaginarna budućnost mi je pojela sadašnjost.

A iz te budućnosti i tako generalizovanih misli, teško da možemo preduzeti bilo šta što će nas dovesti do toga da se pokrenemo i nešto promenimo u pozitivnom smeru.

Šta onda da radimo kad nas tako percepcija preplavi?

Da se vratimo na početak, na primarnu percepciju, na ono što zovemo činjenice i razmislimo šta je prvi sledeći logičan korak koji nas može odvesti ka promeni koju želimo!

U ovom slučaju to je bilo da se vratim tome da dete nije pokupilo igračke.

Da razmislim šta ću sa tim.

Predloge kako da rešite situaciju sa igračkama, i neke od taktika koje i sama koristim (kad ne odem u 2045.) su ovde opisane https://www.instagram.com/p/CUS5fQXMo0_/

Dakle, uvek se vratite u sad i ovde i kad prepoznate da ste krenuli putem generalizacije, skakanja u budućnost i kad osetite da vas stižu neprijatne emocije zbog toga, stanite i vratite se nazad.

Setite se da uvek ima nešto što možete da kontrolišete - a to su vaše misli.

Da svojim malim akcijama, odlukama i ponašanjem možete da značajno doprinesete boljem osećaju.

Pišite koliko se pronalazite u ovim mejlovima i da li vam koriste.

Do sledećeg utorka,

šaljem vam sunčani zagrljaj.

Milena