Pozdrav dragi moji!

Lepo vreme za vikend sam iskoristila da prošetam malo sama i

udahnem vazduha. Bez jasnog cilja i svrhe, čisto eto onako. Takve šetnje ja

zovem opservacija.

Zašto?

Jer izađem sama, bez telefona i obeveza i sve što radim je da nastojim

da primetim sve(t) oko sebe. Ljude, vreme, izlog, zvuke... To je moja vežba da

se vratim u sad i ovde. Da svesno biram da osetim i opazim što više stvari jer

inače gradom idem kao zombi - ili "vučem" decu sa sobom pa

gledam kuda oni idu ili buljim u telefon jer uvek ima neka nova

notifikacija i nešto što me čeka da završim.

U toj šetnji, gotovo da sam se mimoišla sa jednom ženom kad

začuh "Mileeena, ti si?"

Poznata mi je od nekud, liči na nekoga, ali nemam pojma ko je.

-      Ja sam, Ksenija. Iz osnovne, sećaš se? Bila sam VIII3, sećaš se?

(ja sam išla u seosku školu, tako da smo stvarno svi znali).

Ko u filmu, ja zinuh jer preda mnom stoji isfenirana, doterana,

lepog držanja i stava žena koja tvrdi da je Ksenija.

Tunjava Ksenija iz VIII3. Tako su je zvali i znali.

Tunjava, stidljiva, povučena, smušena, neupadljiva, plašljiva, ćutljiva, smotana, mirna, osetljiva Ksenija? (Bili su ovo samo neki od epiteta ili bolje rečeno etiketa, kojima su je deca, a i odrasli boga mi, opisivali).

-      Sećam se, naravno. Kako si? Divno izgledaš, sijaš, moram da primetim. Drago mi je da te vidim takvu. Mada, iskreno, nisam te prepoznala, kažem ja.

-      Znam, živim već dugo u Nemačkoj. Mama mi je sada bolesna pa sam

ovde da je negujem. Ne prepoznaje me ni rodbina koja me je i viđala ovih

godina, a ne ti koja me nisi videla pa bar... 20?

-      Žao mi je zbog mame, kažem saosećajno. Da, promena je ogromna.

Bila si dosta uzdržana i više si volela sa strane da posmatraš.

Oprezna, uzdržana, promišljena, zagledana u sebe, vodi računa o tuđim potrebama, možda nesigrna, možda neosnažena, nepodržana, možda bez samopouzdanja...

Sad bih mnogo pre tako rekla, kad bih morala da je opišem iz tog školskog

perioda.

Kao psiholog i odrasla osoba, sada znam koliko su je sve te

etikete koštale. I koliko je morala da radi na sebi da bi danas bila to što

jeste - prelepa žena dignute glave koja se javlja ljudima na ulici prva.

Baš zato što sam psiholog koji sada sprema vebinar o

samopouzdanju dece, a i zato što sam osetila dovoljno slobode u našem odnosu iako se nismo videla 20 godina, pitala sam je kako je do promene došlo.

-      Za sve kriv nemački jezik. Kaže i smeje se. Nemački i žute

patike. Krenula sam na nemački još u srednjoj školi jer sam znala da ne želim

više da živim ovde, da moram nešto da menjam. I tamo sam imala divnu profesorku koja mi je svaki put kad bih otišla davala neki kompliment ili ohrabrenje.

Zamisli, meni. To mi je mnogo značilo jer nisam bila navikla da o sebi mislim

tako. I tada sam se odvažila i kupila žute patike. Ustvari bele, ali sa žutim

znakom. Ne shvataš koliko su se meni tada one činile upadljive i napadne. Ali

sam stisla petlju da nosim nešto bar malo drugačije od onoga na šta sam navikla - jednobojnog. Sad mi je smešno, ali te patike su mi bile prve korak ka slobodi. Posle je išlo sve polako, frizer, pa ekperimentisanje sa odećom. Na

faksu sam radila i išla na psihoterapiju. To mi je pomoglo da sagledam sebe i

promenim neke stvari.

(Vau! Mislim se ja. Ja na faksu nisam još ni kontala da mi treba psihoterapija, a studirala sam psihologiju).

-      Nemaš pojma koliko mi je drago što sve to čujem. Ako se zadržavaš duže u Srbiji, javi se da odemo na kafu, ovo je moj broj…

Ljudi vole da dele svoje priče sa drugima, naročito ako su uspešne. Samo treba neko da ih čuje.

Mnogo mi je drago da sam taj dan baš tu prošetala u tom trenutku i srela nju. Moć rada na sebi i promene načina razmišljanja, ali i snaga ohrabrenja sa druge strane, ima toliko uticaja ne samo na naš život nego i na život naše dece, naše okoline (jer smo drugima inspiracija i dokaz mogućeg), posla…Ovde je jedna odrasla osoba, rekli biste sporedan lik - nastavnica nemačkog, ispala glavni pokretač promene. Zato stalno pričam o važnosti toga da vodimo računa šta pričamo deci, kako i koliko često…

O etiketima i kako da ih preformulišete u adekvatnije i nežnije reči pričam vam na vebinaru “Kako podići samopouzdano dete” (https://sendfox.com/lp/m894kv) u četvrtak 10.2. Cena je 3500 rsd/35e. Vidimo se.

Do sledećeg utorka,

Milena