Zdravo,

Želim da ti danas pišem o rizikovanju.

Tačnije o rizičnoj igri i rizikovanju da dete pustimo samo nešto da radi iako to procenjujemo da potencijalno može biti opasno.

Moja starija devojčica ima 6 godina i do skoro bih u repertoaru mog opisa nje reč "oprezna" bila gotovo učestala.

Iako znam da može mnogo toga sama, zaista je oprezna kada se radi o razdvajanju od nas. Ili samostalnom odlasku bilo gde, makar i pred zgradu.

U parkiću bi uvek birala da se igra na sigurnim spravama, retko bi preuzimala neki rizik.

Iako mi je to kao roditelju dosta olakšavalo njeno "čuvanje" (za razliku od mlađe koja ide gde joj se prohte, sa koje ni na sekund ne smeš da skloniš pogled jer se i na plafon penje), toliko me je i nerviralo ovo "igranje na sigurno".

Idi bre, dete, trči, padni, popni se, eksperimentiši... Živi! To je moj stav.

Niko nije porastao da nije pao. Niko ništa nije navežbao a da pre toga nije 100 puta pokušao.

Ali nije htela. Išla bi samo do granice za koju ona proceni da joj je ok i onda bi se vraćala u našu blizinu.

Poštovali smo to, i radili na tome.

(Kako se radi na samostalnosti, samopouzdanju i samopoštovanju sam pričala na webinaru "Kako podići samopouzdano dete", pa ako te zanima više o tome možeš mi pisati za informacije).

Sve do pre neko veče, kada se kao na prekidač dete promenilo. Krenula je pre mesec dana na tekvondo (spletom čudnih okolnosti), i muž i ja se zezamo kako je sigurno te večeri na treningu dobila udarac u glavu pa su joj se podešavanja poremetila. :)

Odjednom izražava želju da ide sama do predškolskog (živimo u pešačkoj zoni pa nije problematično, ima samo jednu ulicu da pređe), da ide do parka, pokušava da se penje na drvo....

E sad, tu počinje priča o mojoj (i suprugovoj, naravno) strepnji - "Joj, kako će, da li će sve biti ok, da li da je pustimo, joj pašće - samo da se baš ne razbije mnogo..."

I uhvatim sebe kako počinjem da sve češće govorim "Budi oprezna".

I onda se setim svega što ja pričam roditeljima, koliko je jedna takva opšta rečenica "Budi oprezna" POTUPNO neefikasna.

Zašto je nefikasna?

Zato što ne znaš oko čega da budeš oprezan?

Kako to izgleda "biti oprezan"?

Šta to tačno znači, šta treba da radim?

Na šta misliš?

Umesto toga, uvek se zapitaj - šta ja tačno želim da moje dete uradi / na šta da obrati pažnju? (šta KONKRETNO da preduzme da bi bila oprezna)

Umesto "Budi oprezan" možeš npr. reći:

• Da li imaš plan kako ćeš da siđeš odatle?
• Da li osećaš da su ti stopala na stabilnom? Da li ta grana na kojoj stojiš (tobogan, ljuljaška) deluju stabilno?
• Odmakni malo tu granu da te ne udari...
• Kada tako mašeš tim štapom, odmakni ruku što dalje od tela da te ne lupi po glavi...
• Kad mašeš tim, moraš da pogledaš da neko još od dece nije baš pored tebe pa da ga ne pogodiš...
• Kada sama ideš, uvek proveri više puta da li idu kola/ da li te je vozača primetio. Znaš kako ćeš to da uradiš?
• Ako ti se učini da si se izgubila šta možeš da uradiš (npr. pogledaj u rancu imaš zapisan br maminog i tatinog telefona, pitaj nekoga za pomoć, možeš da se vratiš istim putem, dođi do trga odatle znaš sama...)
• Polako, ne žuri, uzmi vremena koliko ti treba.
• Ja sam tu ako ti zatreba pomoć...

Konkretno - šta da uradi. To je poenta. Vremenom dete tako nauči o čemu sve treba da vodi računa. Tako ga učiš da misli.

Zašto je važno da pustimo dete da preuzima rizik dok se igra ili osamostaljuje?

1. ono uči da veruje svom osećaju
2. uči da misli i vodi računa o više stvari istovremeno
3. uči da se oslanja i da rešava probleme koji se usput jave
4. značajno doprinosi samostalnosti
5. doprinosi osećaju potentnosti/sposobnosti ("mogu ja to")
6. to dalje vodi mnogo većoj mentalnoj otpornosti (rezilijentnosti) koja je važna da dete vidi sebe da može da se snađe šta god da ga zadesi (tražiti pomoć od drugih je takođe način da se izborimo sa problemom)
7. jača veru u sebe i celokupno samopouzdanje
8. time pokazujemo da mi verujemo u njega i da ga vidimo sposobnog

Ima ih sigurno još, ali ovo je ono sržno.

To da se mi roditelji osećamo zabrinuto, doživljamo "mini srčani udar" ili da smo nekomforni sa tim što rade je noramlno i očekivano. Ali to je sastavni deo njihovog osamostaljivanja i odrastanja.

Nije samo njima odrastanje teško. Teško i izazvno je svima, ali MOŽEMO mi to!

Do sledećeg utorka, pozdrav!

Milena