Ne, stvarno, ,

Nemaš pojma kroz šta sam prošla. 

A ne znam ni ja kroz šta si ti. Niti šta ti se mota po glavi i kako se osećaš zbog toga.

Ali znam pouzdano da i ti i ja imamo u okolini ljude koji će da kažu:

"Lako je njoj, ona je ______________ (zbrinuta / udata / lepa/ niska/ visoka/ ima decu/ onakvog muža/ svoj stan/ lokale/ ili pak nema decu/ ima slobodnog vremena koliko hoće/ nikom ne polaže računa/nasledstvo... dodaj na liniju šta god) _______i zato se tako ponaša". 

Istina je da niko ne zna, ili bar jako malo ljudi zna zašto neko nešto stvarno radi. 

Mi prosto ne znamo čime su motivisani nečiji postupci, ali smo vrlo spremni da zaključimo da je sigurno zato što su (zli, smotani, bezobzirni, nemarni, aljkavi...)

Mi ne znamo šta se u tuđoj kući dešava. U tuđem braku a kamoli u tuđoj glavi. I, zašto neko bira da se ponaša ovako ili onako. 

Priča mi jedna dalja rođaka Mara kako su dva, tri puta zvali neku našu zajedničku poznanicu Lelu da se najave da odu kod nje, a ona sve izbegavala i "tražila izgovore".

A priča, koju ne pitajte me kako znam ali znam pouzdano, je da ih Lela nije zvala jer je na rubu depresije. Jer se stidi doma u kome živi. Jer je pred razvodom. Jer nije spremna da sluša Marine predloge šta ona (Lela) treba da radi sa svojim životom. Jer nije imala snage da sređuje kuću a oseća osuđujuće pogleda svaki put kad Mari pogled preleti preko plafona i ćoškova tražeći paučinu i prašinu na lusteru.

Za Maru ona je bezobrazna.

Za sebe, ona je nedovoljno dobra, lenja, skoro pa ništavna.

Za komšinicu kojoj se nije javila na ulici ona je nevaspitana.

Za sebe ona je nesigurna i srami se svog izgleda i odela u kome je (jer se ne sređuje jer joj nije do sređivanja a svesna je da bi trebalo i šta su socijalne norme) pa se nada da ako se ne javi komšinici da će proći nezapaženo.

Ako smo tako spremni da osuđujemo odrasle, koji ipak mogu lakše da se zauzmu za sebe i nose sa tim što o njima govorimo, ŠTA MISLITE KAKO DECA tek doživljavaju sve naše kritike i komentare?

Sve one etikete, sva ona naša tumačenja zašto se ne jave na ulici, zašto se u školi ponašaju nemarno i odsutno ili bahato?

Mnogo je lakše skliznuti u osudu nego biti u razumevanju. 

Setite se ovoga kada sledeći put o nekome loše počnete da mislite.

(Ne morališem i ne kažem ovo kao neko ko nikada ne kaže i ne pomisli ništa loše o drugima, nego više kao neko ko i sam sebe podseća na ovo - "Ne znaš zašto je neko takav kakav jeste i ne znaš kako je sada pa se ovako ponaša"). 

ŠTA MOŽE DA VAM POMOGNE u tome?

Mnie pomaže da se setim ove šeme koju sam napravila kroz svoje edukacije za roditelje da kada pričamo o deci, mogu lakše da razumeju da je ponašanje povezano u stvari sa potrebom, mislima i emocijama i da nauče da gledaju dalje od samog ponšanja. I da promena ponašanja dolazi kada promenimo tj. zadovoljimo ove manje babuške koje nisu vidljive na prvi pogled jer se kriju pod najvećom. Ali potpuno se isto može primeniti i na bilo koga.

I zato hajde da u ovoj 2024. vežbamo i prekorimo sebe kada lako osudimo. Jer i mi možemo isto tako lako biti meta osude drugih a onda znamo kako boli.

Vežbajmo svesnost, vežbajmo praštanje, ali za početak razmumevanje.

Do idućeg mejla, budi mi dobro, .

Zagrljaj,

Milena