Dragi moji,

ovaj mejl vam pišem sa letovanja i uz Pinacoladu, pa ako bude više slovnih grešaka no obično, ne zamerite.

Već dugo, baš dugo želim da se oprobam u ronjenju. Da osetim kako mi ribice plivaju oko tela, da vidim i doživim vodu na neki skroz drugačiji način.

To mi je delovalo kul. I ovog letovanja su se napokon sklopile kockice da se to desi.

Kuma i ja smo otišle bez mnogo razmišljanja i premišljanja. Muževi čuvaju decu mi ronimo, oni idu negde po svom nahođenju neki drugi dan. Win-win situacija.

I sve je bilo super dok nisam došla na brod kojim smo se otisnuli na more da nas instuktiri obuče šta a radimo pa da napravimo 2 zarona.

Ja nisam osoba koja paniči niti sam preterano plašljiva, ali ovo ljudi moji...

Upoznala sam neku novu sebe.

4 puta tokom prvog zarona (koji traje 20 minuta) sam ja izlazila na površinu u potpunoj panici. Nemam vazduha, ne vidim ništa - magle mi naočare, ne kapiram šta treba da radim a instruktor mi nešto govori... Ma haos.

Mučeni instruktor je odradio svoju smenu već sa mnom. Zaradio je svaki evro kojije tog dana dobio.

Jedva sam čekala da se završi.

Kad sam došla na brod trebao mi je sigurno pun sat da mi se smire i puls i misli.

I kažem ja kumi, "Mislim da neću zaranjati drugi put, previše mi je ovo."

-Ajde, Mileno, ma daj. Samo zato što u prvom zaronu IKADA nisi bila kakva si očekivala odustaješ? Pa šta ako si paničila? Šta si uopšte očekivala, da odeš prvi put i da se srodiš i sa opremom i pokretima i svim?

(Čekaj, čekaj... odnekud su mi ovaj ton i ovakve slične poruke poznate. Samo ih obično ja govorim...)

-Ali istruktor sigurno misli da sam kreten i verovatno će mi reći da ni ne smem da idem drugi put - kažem ja.

-Da, sigurno. A možda ipak, samo možda, je navikao da se ljudi ponašaju kao i ti. To mu je posao, radi sa novajlijama.

I BUM!

Evo ga.

Prepoznajem da je to je obrazac koji sam prenela na stariju ćerku.

Jedan, najčešće prvi, neuspešan pokušaj znači kraj.

Jer bolje je da mislim da "nisam ja za ovo" nego da se suočim da treba da učim, pokušavam, mučim se, budem očajna ali i dalje uporna u nečemu.

Da mislim kako su svi bolje ronili i manje se plašili od mene. I šta će instruktor da kaže...

Sada kad pomislim na te izgovore koje sam kumi tog dana sve rekla i samoj mi je smešno.

I rekoh sebi, a i kumi "Idem i drugi put. Moram zbog Sofije (ćerke) da uradim ovo. Ribice, čekajte me."

U drugom zaronu, već sam imala taktiku. Samo i isključivo ću se fokusirati na disanje. Neću dozvoliti umu da me sputa.

Instruktor je bio pored mene sve vreme, bukvalno me je držao za ruku i na svakih pola minuta-minut provravao je li sve ok. (i eto NAM lekcije koliko je nežno vođstvo uz razumevanje neizmerno važno).

Rezultat - ronila sam na 7 metara dubine, videla morske zvezde i ribice i savladala sebe.

Milena 1 - panika 0!

Da li sam uživala? Ne baš jer i dalje mi nije bilo opušteno i svejedno.

Da sam ponosna na sebe? I te kako.

Kada sam došla u hotel potanko sam ispričala svoj doživljaj porodici i znam da će ovo biti iskustvo koje će praviti prekretnicu. Jer sada sam vrlo svesna i tačno mogu da prepoznam svaki korak njene nesigurnosti i da je bolje podržim. Ali onako iz srca (ne samo iz glave).

I da ne dužim, već danas se prijavila da bude deo neke zabave ovde u hotelu, nešto na vodi se prelaze prepreke (tipa nindža ratnici) što znam da nikada ne bi ranije.

Probala je, pala, ustala uz pomoć spasioca i savladala poligon.

Mi smo model. Nikad to ne zaboravite.

Koje obrsce ste vi osvestili da ste direktno preneli i kako se borite sa tim? Pišite mi.

Do sledećeg utorka, šaljem vam morski pozdrav!

Milena